Počelo je s jednom smenom. Koleginica me pitala da li mogu da ostanem duže jer joj je dete bolesno. Pristao sam — nije bio problem. Nemam decu i mislio sam da je to samo jednokratno.
Ali onda se to ponovilo. I opet. Postalo je tiho, prećutno očekivanje da ću svaki put uskočiti kada je neka porodična hitnost. Prestali su čak i da pitaju. Samo bi otišla ranije uz brzo: „Hvala ti, najbolji si.“
U početku sam to ignorisao. Ali nakon petog puta, shvatio sam da se moji planovi — zakazani termini, vreme s prijateljima, pa čak i samo da na vreme idem kući — ne smatraju važnim. Očigledno, ako nemaš decu, automatski si zadužen za pokrivanje.
Na kraju sam rekao da ne mogu da ostanem. Imao sam zubarski pregled koji sam već dva puta odlagao. Reakcija Sarkastično: „Baš lepo što imaš svo to slobodno vreme.“ Bolelo je više nego što sam očekivao.
Nekoliko dana kasnije, pozvali su me u HR. Rečeno mi je da je neko izrazio zabrinutost što nisam dovoljno „timsku orijentisan“ i što ne podržavam koleginicu kroz lične poteškoće. Kada sam pitao da li se sada odbijanje prekovremenog smatra povredom radne discipline, izbegli su odgovor i rekli da bi trebalo da budem „malo fleksibilniji“.
I tako sam sada etiketiran kao težak — ne zato što sam bio nepristojan ili nepouzdan — već zato što sam se usudio da postavim granicu.
izvor: brightside.me
The post Odbio sam da pokrijem koleginicu zbog njenog bolesnog deteta — sada sam ja problem za HR. appeared first on Zdravlje priroda.