U današnjem članku osvrćemo se na život tragično talentovane devojčice, čudo od deteta Sovjetskog Saveza Nike Turbine.
Njena sudbina je istovremeno i priča o blistavom uzletu, ali i o bolnom padu izazvanom slavom, nebrigom porodice i okrutnošću sveta koji obožava, a zatim zaboravlja.Još kao četvorogodišnjakinja, Nika je počela da stvara stihove koji su zadivljavali odrasle svojom dubinom i emocijom. Pošto nije znala da piše, njene reči su zapisivali baka ili deda. Te reči nisu bile samo dečje igre – bile su to zrele misli, često prožete tamnim tonovima i filozofskom dubinom. Taj dar, koji su neki nazivali čak i natprirodnim, brzo ju je lansirao u centar pažnje, dok su drugi sumnjali u njegovu autentičnost i tvrdili da stoji neko odraslo iza svega.
- Rođena je u Jalti, u umetničkoj porodici — majka Maja bila je slikarka, deda pisac, a baka intelektualka. Devojčica je patila od astme i noći provodila uz prozor ili ogledalo, razgovarajući sa „Zvukom“ — tako je nazivala unutrašnji glas koji joj je diktirao poeziju. Ubrzo, rukopisi su se nagomilali, a Nika je postala poznata najpre u literarnim krugovima, a zatim i široj javnosti. Sa samo devet godina objavila je zbirku pesama „Rukopis“, koja ju je katapultirala u zvezde.
Slavu je dodatno podstakao susret sa slavnim pesnikom Jevgenijem Jevtušenkom. Njih dvoje su zajedno nastupali, a on ju je predstavljao kao „najveće čudo“. Publika ju je obožavala — njena pojava, krupne oči, frizura nalik Mirej Matiје i istančana osećanja, činili su je nezaboravnom. Nika je postala internacionalna senzacija, primana sa oduševljenjem u Italiji i Americi. Sa 12 godina osvojila je prestižnu nagradu Zlatni lav u Veneciji, što je dotad pošlo za rukom samo Ani Ahmatovoj.
Ali sve što se prebrzo uzdigne, često prebrzo i padne. Jevtušenko je naglo prekinuo kontakt s njom, najverovatnije jer je Nika ušla u pubertet i izgubila onu dečju čar kojom je očaravala mase. Slava više nije bila laka, već breme. Psiholozi su ga ranije upozoravali da bi takva eksponiranost mogla uništiti i odraslog čoveka, a kamoli dete — ali upozorenja su bila ignorisana.
- U periodu kada joj je bila najpotrebnija podrška, čak ni porodica nije reagovala. Majka se ponovo udala i rodila drugo dete, potpuno zanemarujući Niku, dok su se mediji i javnost okrenuli drugim temama. Devojčica koja je donosila ponos domovini, postala je nepoželjna. Sa samo 13 godina, napustila je dom i ostala sama, bez sigurnog oslonca.
Naredne godine su obavijene misterijom. U 16. godini, Nika se udala za Đovanija Mastropaola, psihologa iz Švajcarske, koji je imao 76 godina. Brak je bio kratkotrajan i pun disbalansa. U Švajcarskoj je počela da pije, a to će postati njeno novo utočište. Po povratku u Rusiju, primljena je bez prijemnog ispita na Moskovski institut kulture — njena poezija bila je i dalje prepoznatljiva, ali su lični problemi nastavili da se gomilaju.
Tokom godina, suočavala se sa alkoholizmom, psihijatrijskim lečenjem i potpunim odsustvom razumevanja. Posle jednog pijanstva, pokušala je da skoči kroz prozor i zadobila teške povrede — prelome, posekotine, oštećenja kičme. Ipak, preživela je, ali nije bila ista. Ni fizički, ni duševno. Njen pogled bio je ugašen, a život sveden na puko preživljavanje.
Kada joj je konačno bila obezbeđena pomoć u klinici za umetnike, majka ju je na silu odvela u običnu psihijatrijsku ustanovu, iz koje je izašla iscrpljena i psihički slomljena. U njen život tada ulazi Aleksandar Mironov, alkoholičar, sa kojim će provesti poslednje dane.
Dana 11. maja 2002. godine, u jednom stanu u Moskvi, Nika je ostala sama. Sela je na prozor, kao što je često činila još kao dete. Ali sada, narušene ravnoteže i pod dejstvom alkohola, nije uspela da se održi. Pala je i preminula u 27. godini. Baka je kasnije priznala da joj je Nika jednom rekla: „Umreću sa 27. Dotad ću još mnogo puta umreti u sebi.“
Njen život je primer kako talenat može postati prokletstvo kad odrasli ne zaštite dete. Devojčica kojoj su nekada bacali cveće pod noge, sahranjena je gotovo sama. Samo njena drugarica Aljona Galič donela je cveće i ispratila je tišinom — bez pompe, bez kamera, bez pljeska.Danas ostaje samo sećanje na stihove koje je pisala još kao dete. Jedan od njih glasi:„Kiša. Noć. Razbijen prozor… Tako se, baš tako, prekida čovekov život.“