Vjenčao sam se protiv volje mojih roditelja odnosno moje mame. Govorila mi je da je moja supruga moja najveća graška i da će me kad tad skupo koštati. U braku smo već skoro 5 godina i to što svakodnevno moja supruga doživljava od moje mame čini je super ženom, bukvalno. Iako svakodnevno dobija bezbroj uvreda, moja supruga nikada ni jednu ružnu riječ nije rekla mojoj mami. Kada smo prošle godine dobili kćerkicu postalo je još gore, moja mama je ubjeđena da sam ja sterilan i da ne mogu imati djecu, te mi je govorila kako moja kćerka ne može biti moja. Iskren da budem koliko mi je puta mama sve to ponovila jednim dijelom sam počeo da sumnjam.
U petak sam se ranije vraio sa posla i kada sam ušao u kuću zatekao sam moju suprugu kako sva crvena i izgrebana plače. Nisam znao šta joj je, a od plača nije mogla da mi izgovori…
Kada se smirila objasnila mi je da ju je moja mama istukla… sav bijesan sam se popeo na sprat i kada sam mamu upitao zašto je to uradila rekla mi je kada ja neću mora je neko naučiti pameti. Da skratim, kada je ušla u sobu vidjela je da se moja supruga sa nekim dopisuje na laptopu i zbog toga ju je pretukla. Kaže vara me…
Više nisam mogao da izdržim, sišao sam do supruge, spakovali smo osnovne stvari i napustio sam i kuću i roditelje i moje naselje… sve sam ostavio iza sebe i ma koliko me srce bolilo za svime što sam ostavio iza sebe, više se ni pod kojim uslovima ne vraćam. Trebao sam to i ranije uraditi, ali sve sam mislio smiriće se, stvari će doći na svoje, ali takva mi je sudbina.
prvii