Ne otvarajući oči, ispružio je ruku pokušavajući da na drugoj strani kreveta pronađe Dakotinu raspuštenu, mirisnu kosu i njeno toplo, zanosno telo. Smirivala ga je Dakotina blizina ispunjavajući ga spokojem.
Ali na jastuku pored njega nikog nije bilo. Napipao je prekidač lampe na noćnom stočiću, a zatim je počeo da ţmirka privikavajući se na svetlost. Dakotina polovina kreveta bila je prazna i hladna.
To ga obično nije mnogo uznemiravalo jer je njegova žena imala običaj da se noću iskrade iz njihove spavaće sobe i da ode u svoj atelje da slika. Dakota je stalno govorila da je noć njeno vreme i da jedino tada može da radi na miru.
I u pravu je, pomisli Karson, preko dana je u kući bilo preterano ţivo i bučno, a najveći krivac za to bila je njihova kćerka Dasti. Oslušnuo je, ali u kući je vladala potpuna tišina. Čulo se samo vučje zavijanje negde daleko, u preriji.
Pred oči mu je iskrsnula Dakota, njeno zategnuto telo s naglašenim oblinama. Činilo mu se da može da udahne miris njene divlje, kovrdžave plave kose i da oseti pogled njenih dubokih zelenih očiju koje nisu krile nikakve tajne, nikave oluje ni opasnosti.
