Atraktivna crnka, napadno našminkana i visok, plav, muškarac markantnih crta lica stajali su u redu za kartu pred pozorištem. Devojka je bila puna sebe i svesna kako deluje na ljude koji su stajali u redu i posmatrali je, a muškarac je delovao pomalo zbunjen svim tim pogledima.
Medu ljudima u redu, stajala je i jedna privlačna, ne tako upadljiva devojka i sa velikim bolom posmatrala ono dvoje. Muškarac je bio njen bivši verenik, sa kojim je živela zajedno preko godinu dana, Vesli, a devojka upadljive lepote, Tifani, koja se tokom ćele te godine trudila da joj otme verenika. Najzad joj je to i uspelo. Devojka teško uzdahnu i pokuša da izađe iz reda. Nije želela da je vide. Osetila je suze u očima i jedva nakako uspela da ih zadrži. Prebledela je kad je primetila da se Tifani okreće prema njoj i gleda je sa pakošću.
-I ti si ovde, Melisa! Nije valjda da si sama došla u pozorište?
U glasu joj se osećala zluradost, a Vesli se i sam okrenuo da vidi gde je Melisa. Ona ga samo jednom pogleda u oči i primeti da mu je jako neprijatno. Klimnuo je glavom u njenom pravcu i opet se okrenuo prema blagajni. Melisa je najzad uspela da izađe iz reda, pri tom se sudarivši sa nekim čovekom.
-Nije vam dobro, gospođice? – upita je simpatičan čovek iza nje. – Mogu li da pomognem? Lekar sam.
-Ne, ne, samo sam malo premorena. Možda ću ovu predstavu pogledati drugi put…
-Da znate da sam i ja izgubio volju da čekam toliko dugo u redu. Dozvolite da vam pomognem.
