U svojim poznim dvadesetim godinama, pa i ranim tridesetim. Hugo je pobirao zavist svih koji su ga poznavali. Svi su ga tretirali kao momka koji je umeo dobro da živi, koji je dobijao od života sve što bi poželeo, koji nije imao na šta da se požali.
A sada se, na pragu četrdesete, njegova pozicija radikalno izmenila. Više nije bio fatalni plejboj, osvajač najlepših žena i posetilac najlepših mesta na zemaljskoj kugli, već zreo čovek bez porodice, bez partnerke, bez cilja, lutalica koji nije imao mesto na kome bi se skrasio.
Mogao je da zamisli da će mu, već na tom venčanju, svi njegovi poznanici paradirati sa svojim suprugama, sa decom, sa kućicama u cveću i poslom koji je garantovao sigurnu penziju. I svi će mu govoriti da su srećni, zadovoljni i ispunjeni, i niko neće ni zažaliti za mladošću, za prošlim vremenima, jer će biti zagledani u budućnost, kako svoju, tako i svoje dece.
Gledaće ga kao gubitnika, kao promašenog hedonistu, kome je bilo vreme da položi koplje i da prizna da je njegovo vreme prošlo.
Iz fioke, koju je držao zaključanu u sopstvenom umu, Hugu je sve glasnije dopirao do svesti prigušeni glas, koji mu je govorio da je bio usamljen, da je ostao bez sagovornika, da se plašio budućnosti, da je postajao sve nesigurniji, da je izgubio jedan svet a da pritom nije uspeo da izgradi novi.
Znao je da, bar toga dana, ništa nije mogao da promeni. Ništa nije mogao da učini, sem da se pravi da je i dalje bio onaj stari nepobedivi avanturista, koji se i dalje odlično snalazio u svom momačkom životu, koji se nije, sve više i više, osećao otuđeno, izolovano i neprilagođeno.
Zato je ušetao u dvorište hodom koji je govorio da se osećao dobro u svom energičnom i snažnom telu. Zahvaljujući upadljivo dobrom izgledu, skupom odelu i samouverenom držanju, privukao je pažnju većine prisutnih gostiju. Naviknut na to da izaziva upravo efekte te vrste, Hugo se superiorno nasmejao, prilazeći mašnama ukrašenom stolu, na kome je stajala knjiga gostiju.
Procedura je nalagala da se upiše u knjigu, i da mladencima uputi lepe želje, međutim, Hugo je osećao da je ostao bez reći, da nije bio u stanju da smisli ni neku bezličnu, konvencionalnu poruku. Držao je olovku, svestan toga da bi najradije poručio Rubenu da mu nedostaje njihovo zajedničko, momačko ludovanje. Ali, kako to nije smeo da mu napiše, ništa drugo mu nije padalo na pamet.
