Da joj na neki čudan način nije prijao taj dodir, pozvala bi “hobija”, jer ovako nešto u Londonu prosto se ne toleriše. Da te čovek tek tako zgrabi za bradu i da zuri u tebe, a ti da se ne pomeraš i da to trpiš – ne, to je čista ludost!
Pa ipak, zašto ne dozvoliti sebi malo ludosti?
Galina se grohotom nasmejala, i širom otvorila oči.
– Baš me zanima šta to ima u njima? Mislila sam da su moji aduti u punim usnama, u glatkom licu pravilnih crta, u vitkoj liniji i dugim nogama, kad ono…
– Ne, draga gospođice, oči su najvažnije! One sve govore. One su lepota lica. A vi imate nešto u svojim očima, nešto potpuno nedokučivo.
Ne mogu da ih “pročitam” tako odjednom, ali… Nije važno, kad se slegnu utisci biće mi sve jasno.
– Govorite kao da su vam oči profesija.
– Naravno da jesu!
E, ovaj je potpuno lud, a ja još luđa što sa njim razgovaram, pomislila je, okrenula se i pošla niz ulicu.
