Šokirana i sigurna da ima posla sa luđakom, Viana nije izustila čak ni to „jasno” koje se od nje očekivalo. Stisla je usne i uprkos njegovom savetu da okrene glavu na levo, prema njemu, ponovo počela da gleda pravo. Uostalom, njegovo lice je već videla, i nije imala na njemu da otkrije ništa novo. Zastrašujući i surovi izraz koji se na njemu ukazao maločas više joj nije bio nov, iako joj je još uvek uterivao strah u kosti. Ali kada je par minuta kasnije džip naglo zaokrenuo, pa se i ona zanela na tu stranu, ponovo mu je videla lice, i na njemu više nije bilo one surove grimase, sada je opet izgledalo neraspoloženo ali mirno, kao i pre.
Uplašio ju je maločas, ali ako se to ostavi po strani, bio je manje nepodnošljiv nego što je očekivala. Krajnji zapad Andaluzije, duž portugalske granice, bio je ruralni, zemljoradnički kraj, i Viana se unapred pomirila sa tim da če narednih godinu dana morati da provede medu priprostim seljacima, koji govore sa smešnim akcentom, mumlajući i razvlačeći svaku reč. Ali Markos Ljorente nije govorio tako, nego sasvim normalno. Njegov akcenat bio je jedva osetan, i čak bi delovao i simpatično, da mu pritom lice nije bilo tako zlovoljno, a oči tako hladne.
Viana je od prvog trenutka osećala da nije dobrodošla. Ali zapravo se nije ni nadala da če je potomci stričevog prijatelja iz vojske, Fernanda Ljorentea, dočekati raširenih ruku, kao da im je najrođeniji rod.
