Gospođa Davson pogledala je s čuđenjem svoju svekrvu i starijeg sina. Sedeli su mimo i pričali kao da su sami u sobi. Prepirka između nje i mlađeg sina Vilijama očevidno ih nije zanimala. I.jutito je pogleda na otvorenu knjigu na Bartolovim kolenima preko koje je on spokojno prekrstio šake. Zlovoljno je slušala jetke reči koje kao da su ispadale iz usta mlađeg sina i udaralo je po čelu.
Znaš li, Vilijame – pokušala je da govori strpljivo – koliko je ružno to što govoriš?
Ne znam – ljutilo je odmahivao glavom.
-Kako ne razumeš, sine – pokušala je majka ponovo – neprijatno mi je da odbijem Silvijin predlog. Njen muž, otae devojke, koja treba da dođe kod nas u goste i tvoj tata bili su nerazdvojni od malih nogu. Silvija i ja smo ostale u prisnim odnosima i posle prerane smrti njenog muža, pre nekoliko godina. Zar se ne sećaš da smo često pričali o njima. Oni su se u mladosti odselili u grad i mi smo uvek kod njih odsedali kada smo tamo boravili. Na žalost, oni nikada nisu imali ni vremena ni volje da ovde provedu bar nekoliko letnjih dana. Bili su nesrećni, deca su im umirala… Srećom, najmlađa Šaron im je ostala ali je njen otac umro. Nije doživeo ni da je vidi odraslu. Sad je završila školu i majka je nagovorila da dođe kod nas na letovanje. Prijatelji
-Imam i ja prijatelje – slegao je ramenima Vilijam – i ne pada mi na pamet da mi jednoga dana navale svoju deeu na vrat i obaveze oko njihovog letovanja. Koješta. Najlakše je na tud račun . ..
-Ali, shvati, ovo je izuzetan slučaj. Šaron nema nikoga sem majke koja je veoma boležljiva žena. Zato, valjda, i želi da vas Šaron upozna, baku takođe – pogledala je svekrvu – i da se ovde oseea kao u svom domu. Kao kod rođaka! Imaš i ti srca …
Vilijam je zastao u vratima, okrenuo se i oštro pogledao majku.