Samo sat kasnije, Keti Piterson je bila odevena u sivi poslovni kostim dopunjen sivom svilenom bluzom i sivim cipelama od antilopa sa niskom potpeticom. Njena odeća nije bila privlačna na prvi pogled, ali je svaki znalac mogao da zapazi da je krojena po meri i to od prvoklasnog materijala. Svaki detalj je bio do tančina prostudiran, jer je o odevanju poslovne žene učila još na prvoj godini studija menadžmenta.
Pogledavši se u ogledalo, bila je sasvim zadovoljna svojim izgledom. Bila je našminkana tako diskretno da je izgledalo kao da uopšte nije koristila šminku. I izgledala je sasvim drugačije od praznoglavih nafrakanih sekretarica koje su smatrale da se njihova šminka mora primetiti i iz transkontinentalnog aviona za čijim je komandama sedeo njen prijatelj Bil Mejdžor.
Gledajuči se u ogledalu, Keti se nasmejala samoj sebi setivši se svoje mladalačke želje da se bavi poslom manekena. Jedini ostatak iz tih dana bio je orman prepun cipela koje su joj bile jedina slaba tačka. Iako je, uglavnom, nosila samo jednostavnije cipele sa nižom potpeticom, srce bi joj zaigralo svaki put kada bi u nekom butiku ugledala elegantne cipele visokih potpetica koje su bile poslednji krik mode… I tako je njen orman bio prepun cipela koje je obuvala samo kada je bilo potrebno da dobro izgleda, dakle, samo za specijalne prilike. A takvih je bilo malo.
