Poslcdnjih šest godina provela je potpuno nezaštićena ovde sa svojim ambicioznim i beskrupuloznim rodjacima. Možda je ona nesreća, kada je polomila nogu i ostala nepokretna dugo posle toga, pomogla da je ostave na miru. I sama se čudila kako je to uspela, da preživi ovde nezaštićena, posle smrti roditelja. Kako je život čudan. Do pre neku godinu bila je naslednica kojoj su se svi klanjali. A sada gleda da bude što manje zapažena u dvorcu svojih rodjaka koji su preuzeli vlast posle smrti njenog oca. Eh, nekada je bila Ana od Majnfelda. Mogla je tako da se zove sa razlogom. Sada je Ana od Ničega. 1 još manje od toga.
Ona polako podje do drugog prozora. Po ovako kišnom vremenu povredjena noga naročito ju je bolela. Ali odavno je rešila da se ne obazire na takve sitnice kao što je fizički bol. To je prevazišla pre pet godina, kada je resila da se pridigne iz bolesničke postelje i nastavi da živi, sama bez roditelja, sa skoro osakaćenom nogom, nepokretna, u nepodnošljivim bolovima i svakodnevno se pitajući da li će naći neko opravdanje da se i nje otarase kao što su to uradili sa njenim roditeljima. Samo je stara, bolesna dadilja ostala uz nju. Bile su zaboravljene u zabačenoj sobi u zamku.
Nana joj je donosila hranu, presvlačila i šmrcala nad njenom sudbinom. Sve do proleća naredne godine, kada je Ana rešila da nešto preduzme. Da se pridigne, ponovo stane na noge. Još godinu dana napornih, skoro neizdržljivih vežbi bilo je potrebno pa da može sama da napravi bar desetak koraka. Posle nezgodnog pada sa konja i nezgodnog preloma desne noge morala je ili da se vrati u normalan život, ili da umre kao biljka ako se njenoj staroj dadilji nešto desi i ne bude mogla više da se brine o njoj.
