Razmišljala sam o tome da napustim Davida barem dve godine pre nego što sam konačno donela odluku da to uradim. Iako su mnogi mislili da sam luda, borila sam se sa sobom i oklevala, jer nisam želela da ga povredim, niti sam želela da povredim naše dete. Pomisao na to da bi moj sin mogao biti pogođen razvodom bila je nešto što nisam mogla lako da prihvatim, ali duboko u sebi sam znala da nisam bila srećna i da moram nešto da uradim za svoje emocionalno dobrostanje. Mnogi ljudi, uključujući i prijatelje, rekli su mi da je David „dobar muž”, jer nije trošio novac na stvari poput kockanja, ali za mene to nije bilo dovoljno. Za mene je život u braku bio postao emocionalni pritisak, iako nismo bili par koji se stalno svađao.
Oduvek smo se slagali, smejali se zajedno i ponekad imali nesuglasice, ali ništa dramatično. Međutim, iz dana u dan ta iskra koja je postojala između nas polako je nestajala. Na kraju, samo sam znala da nisam više srećna. Iako su mnogi verovali da ću se predomisliti, nakon što smo pričali, donela sam konačnu odluku i tražila razvod.
- Razmišljala sam o svim tim godinama koje sam provela sa njim, kao i o našoj ćerki koja je u tom trenutku imala sedam godina. Morala sam da se suočim sa sopstvenom nesrećom, ali i sa krivicom koju sam osećala zbog toga što sam mislila da uništavam naš porodični dom. To je bio izuzetno bolan period, ali sam znala da se nešto mora promeniti. Počela sam da osećam mnogo manje stresa i anksioznosti nakon što smo se razdvojili. Iako sam prvo nastavila da živim sa Davidom dok nismo prodali kuću, taj period bio je pun nesigurnosti. Bilo je to jako teško vreme – osećala sam se kao da nisam znala ko sam i da sam bila potpuno izgubljena.
Za mene, rastanak nije bio zbog toga što smo se stalno svađali, već zato što nisam mogla da se povežem sa osobom koja je bila kraj mene. Zamišljala sam sebi bolji život, kao što sam videla kod svojih roditelja koji su bili srećni u braku posle 40 godina. To je bila slika koju sam želela. Verovala sam da zaslužujem više, iako nisam bila sigurna da li ću ikada moći da budem potpuno srećna.
Nakon raskida, posvetila sam se sebi. Otišla sam u teretanu, počela da se bavim stvarima koje su me usrećivale, kao što je farbanje kose i stvaranje novih, pozitivnih navika. Na kraju sam ponovo otkrila ljubav prema životu. Uočila sam da sam se mnogo bolje osećala fizički i emocionalno nego pre. Nisam više bila opterećena nezadovoljstvom, iako sam dugo bila nesrećna u svom braku.
Danas, kada se osvrnem na to vreme, i dalje osećam krivicu što nisam bila hrabrija ranije, ali sam srećna što sam konačno imala snage da izađem iz veze koja mi nije donela ni sreću ni unutrašnji mir. Takođe, želim da podelim svoju priču sa drugim ženama koje se osećaju zarobljeno u lošim brakovima, da shvate da nije sebično brinuti o sebi i svojoj sreći. Žene ne bi trebalo da se osećaju obavezane da trpe nesrećne situacije samo zato što misle da bi bilo „previše sebično” da odu. Svaka žena zaslužuje da bude srećna i ispunjena, bez obzira na to šta društvo misli o njihovim odlukama.
