Sven Rasmuzen je izišao iz svog rasklimatanog “folksvagena”, protegao se nakon naporne vožnje koja je trajala satima i kritički se osvrnuo oko sebe. Pred njim se prostirao tipičan gradić sa trgom u sredini okruženim raznim trgovinskim radnjama. Sven se nalazio u centru ove varošice koja je brojala oko deset hiljada stanovnika. Na kamenoj građevini koja je predstavljala gradsku kuću i uzdizala se nad ostalima, bilo je uklesano da je građena u osamnaestom veku, a iz školske zgrade dopirao je veseli žagor podmlatka gradića Raunštajna. Nekoliko prodavnica upotpunjavalo je sliku provincijske varošice.
Doktor Rasmuzen je uzdahnuo rezignirano. Za nekoga ko je odrastao u velikom gradu, ovo mesto nije moglo da pruži sve one mogućnosti za razonodu u vidu pozorišta, bioskopa, koncerata i predavanja. S tim mora da se pomiri.
***
– Pretpostavljam da ste vi doktor Rasmuzen – rekla je dama prijatnim glasom.
On je gledao u nju zabezeknuto. Zar je moguće da je ovo gospođa Štolting? Sigurno se radi o izuzetno zgodnoj asistentkinji koja će ga odvesti kod doktorke.
– Da, ja sam – odvratio je on napokon i ustao sa stolice. – Zovem se Rasmuzen. – Glas mu je bio ukočen, a to uopšte nije ličilo na njega. Bio je jednostavno toliko iznenađen što je umesto stare dame, koju je očekivao da vidi, naleteo na mladu ženu koja sjajno izgleda.
Blago se naklonio kada mu je ona pružila malu nežnu ruku.
– Molim vas, uđite, gospodine doktore. Ja sam gospođa Štolting.
