Bila je lepa žena, izuzetno zategnutog lica, bez bora tako da se godine nisu primećivale.
Obično je bila zadovoljna svojim izgledom, ali sada kao da je na drugi način posmatrala crte lica te je prvi put uvidela kako je njeno lice počelo da se menja.
Lepo, zategnuto lice je delovalo kao maska, a krupne oči su dobile neki čudan čelični sjaj pokazujuči njenu snagu i čvrstinu.
Užasnula se pri zaključku da je njeno lice nekako „špicasto“, bez i jednog traga nežnosti. Prisetila se crteža veštice iz jedne slikovnice iz svog detinjstva, kada je autor crteža zlobnost te veštice uspeo da predstavi izrazom lica.
Gotovo se trgla kada je shvatila da je njeno lice tipičan primer bezosećajnosti i da ljudi kada je ugledaju verovatno nemaju pozitivno mišljenje.
-Nije vam dobro, gospođo Dženkins? – pitala je uplašeno frizerka ne želeći da ovoj bogatoj gospođi pozli baš na njenoj stolici.
-Prisetila sam se jedne obaveze koju sam gotovo zaboravila -spremno je slagala, gledajući na sat kao da proverava koliko joj je vremena ostalo. – Srećom, stići ću.
-Iduće bi nedelje trebalo ponoviti farbanje.
-Tako sam i planirala – rekla je Tereza nadmeno. – Volela bih i promenu frizure. Nešto manje strogo.
