Vivijana se tog jutra probudila veoma rano. U sedam časova je imala zakazan razgovor sa direktorom, ali pola časa pre toga, prošavši kroz mali školski park, već je bila ispred pastelno obojene zgrade koja će od tog dana postati njeno novo radno mesto. Duboko je udahnula vazduh kako bi se oslobodila one nezaobilazne i uporne treme. Nadala se da će direktor biti zadovoljan njenim prethodnim preporukama o radu sa decom nižeg uzrasta. Bivalo je sve toplije. Osećala je nelagodnost zbog vrućine i treme. Pogledala je u košuljicu ispod koje je imala modernu letnju majicu koju je kupila prethodnog dana kada je sa Marijetom obilazila butike u gradu. Stala je iza jednog dr-veta albizije kako bi neupadljivo presvukla košulju. Pomalo nervoznim prstima je otkopčavala bezbroj sitnih dugmića hrapavih ivica koja su bila napravljena od kore drveta. Poklonili su joj ih njeni mali učenici pred kraj školske godine. Tada nije ni znala da ih više neće videti. Misleći da je niko ne posmatra dok se raskopčavala, bila je iznenađena kada je čula glas muškarca koga nije mogla da vidi onako zaklonjena iza drveta.
– Da li vam je potrebna pomoć? -muškarac je očigledno stajao vrlo blizu nje.
Vivijana skide košuljicu i promo-li glavu prema glasu. Ugledala je lice nasmejanog mladog čoveka koji je posmatrao sa očiglednim zanimanjem.
– Hvala, ne – dodade ona nekako isuviše brzo i ubaci košulju u ručnu torbu.
– Lep prizor – nastavi muškarac nonšalantnim glasom.
– Izvinite, ali ovo nije nikakva predstava i ne očekujem aplauz od vas – Vivijana ga prostreli svojim crnim očima.
Na sebi je imala tamnoplavu majicu bez rukava i elegantnu uzanu suknju boje lavande. Duga, gusta i talasasta crna kosa padala joj je preko ramena.
– Ali je svakako vredelo videti -nasmeši se muškarac i klimnuvši glavom pođe prema automobilu koji je stajao u blizini.
Vivijana pogleda na časovnik, a onda prema ulazu. Muškarac srednjih godina izađe iz auta i sa zadnjeg sedišta dohvati poveću akten – tašnu.
Ljubavni romani
Naša čarolija