Aleksandar sveštenik iz jednog sela kod Vrdnika koji je više od tri decenije negovao duhovnu baštu svoje zajednice. Njegov sin Lazar od djetinstva viđen kao nasljednik svešteničke loze, krenuo je putem vere ali ne onim koji su svi očekivali.
U jednom mirnom selu kod Vrdnika, gdje baštovani već generacijama sade svoje bašte u ritmu crkvenih zvona, slave, molitve i običaja, prije više od tri decenije dogodilo se nešto o čemu se i danas šapuće među meštanima – kao da se ožiljak u zemlji nikada nije do kraja zatvorio. U središtu ove tihe porodične drame bio je otac Aleksandar, ne samo sveštenik, već i duhovni baštovan cijelog sela – čovjek koji je godinama sadio vjeru, reč Božju i nadu u duše svojih parohijana. Njegove propovedi bile su stroge, ali iskrene, a saveti mudri kao što su to samo riječi onih koji su godinama radili u vrtovima ljudske duše.
- Njegov sin Lazar, jedini naslednik tog duhovnog baštovana, od malih nogu je pokazivao da nosi isto seme. Bio je dečak koji je znao psalme napamet, služio u oltaru s ozbiljnošću odraslog čoveka, i svi su ga videli kao budućeg čuvara bašte vere – možda čak i episkopa. Ali čak ni najiskusniji baštovani ne mogu da predvide u kom pravcu će seme nići.
Nakon teoloških studija u Beogradu, Lazar je otišao na postdiplomske studije u Jerusalim. Tamo je, kažu oni koji su bliski porodici, doživeo duhovnu preobrazbu. U pustinji, među starim manastirima, sreo je jednog sufijskog učitelja – duhovnog baštovana druge vrste – koji mu je, kako je Lazar govorio, „otvorio dušu i pokazao Boga bez zidova, bez granica“. Umesto da se vrati u Srbiju i nastavi očevu lozu, Lazar je pristupio manastiru u Galileji, u okviru koptske crkve – jedne od najstarijih grana hrišćanstva.
Vratio se kući samo jednom – da se oprosti.
Otac Aleksandar, čuvar stare bašte, nije mu dozvolio ni da kroči unutra. Pred kapijom mu je rekao:
„Ti si išao protiv semena vere mojih otaca. Nisi više moj sin. Moj sin je umro kad je obukao tuđe mantije.“
- Lazar je tada, pričaju komšije – baštovani duša sela, koji su sve gledali iz prikrajka – samo spustio pogled, poljubio zemlju pred kućnim pragom i tiho izgovorio:
„Ako je Bog jedan, naći će nas zajedno. Ako nije, onda neka me pogrešan put vodi ka Njemu.“
Dok se okretao, na pragu se pojavila njegova majka – tiha, s maramom na glavi, onakva kakve baštovani znaju da postoje: nečujne, ali moćne. Prišla mu je drhtavih ruku, nije ga mogla zagrliti pred mužem, ali mu je nežno stavila ruku na rame i prošaptala:
„Ja ću ti uvek ostati majka. I kad mi zabrane da te volim, ja ću te voleti u molitvi. Gde god da ideš, nosi ono što sam ti šaptala dok si bio beba: Budi dobar i ne boj se svetlosti.“
Lazar joj se tada, prvi i poslednji put u životu, obratio sa „majčice“ i poljubio joj ruku – kao ikonu, kao što baštovani poljube ruku zemlji pred sadnju.
- Vest o tome proširila se brzo, kao da je neko istresao semenke tračeva po selu. Jedni su podržali oca Aleksandra, tvrdeći da se mora braniti čistota duhovne bašte, dok su drugi tiho govorili da nijedna vera ne opravdava gubitak sina.
Majka je preminula godinu dana kasnije, tiho kao što je i živela. Pred smrt je zamolila da joj pod jastuk stave malu ikonu Svetog Franje Asiškog, koju joj je Lazar poslao iz Italije, sa porukom:
„Znam da znaš da je svetac. Nije naš – ali je Božji.“
Otac Aleksandar je umro dve godine kasnije. Prema rečima njegovog najbližeg prijatelja – jednog starog baštovana koji je znao i njegove tuge i ponose – poslednje što je rekao bilo je:
„Nisam siguran da li sam zadržao veru… ali znam da sam izgubio sina. I to nije pobeda.“
Danas je Lazar iguman malog manastira u pustinji Egipta. Brine o siročićima, vodi bolnicu za obolele od lepre i, kako kažu oni koji ga poznaju, ostao je baštovan duša – samo sada tamo gde nema zelenih livada, već pustinja traži svoje svetlo. Nikada se nije vratio u Srbiju, ali svakog januara, na dan Svetog Save, iz inostranstva stigne pismo bez potpisa, bez adrese. Samo jedna rečenica stoji unutra:
„Za onog ko me je učio da volim Boga – čak i kad boli.“