U današnjem članku donosi se potresna priča o velikoj, ali nesrećnoj ljubavi Aleksa Šantića, jednog od najemotivnijih pesnika srpske književnosti, i njegove muze Anke Tomlinović.
Njihova priča nije samo ljubavna anegdota iz prošlosti, već i ogledalo jednog vremena, punog ograničenja i predrasuda koje su sudbonosno oblikovale njihove živote.Anka Tomlinović bila je ćerka vlasnika fotoateljea Stjepana Tomlinovića, koji se sa porodicom doselio u Mostar. Njena pojava unela je nemir u srce mladog Šantića. Privučena njegovom pažnjom, svakodnevno je šetala mostarskim ulicama, a Aleksa ju je u stopu pratio, pokušavajući da uhvati makar trenutak u njenoj blizini. Njegova osećanja prema njoj rasla su iz dana u dan, a delovala mu je kao san koji hoda, eterična, nedodirljiva, uvek tiha i povučena.
- Viđali su se često, isprva slučajno, a kasnije sve svesnije i namernije. Anka je kasnije priznala da je namerno izlazila u isto vreme, nadajući se da će ga sresti. Njihovi razgovori, šetnje i pogledi postali su deo njihove svakodnevice, a iz toga je proizašla veza tihe nežnosti i iskrene čežnje. Kada je saznala da Aleksa piše pesme, tražila je da čita njegove zbirke “Golub” i “Neven”, koje je sa oduševljenjem komentarisala, pokazujući iskrenu zainteresovanost za njegov rad.
U znak ljubavi, Aleksa joj je posvetio pesmu “Ako hoćeš”, nežan stih u pet strofa, sa skrivenom porukom ljubavi. Kad joj je dao pesmu, vratila ju je bez reči, ostavljajući ga zbunjenog. Ali onda se, na njegovom iznenađenju, okrenula i sa osmehom rekla: “A što se tiče onog ako hoćeš – hoću”, i otrčala niz ulicu. Taj trenutak bio je kratak vrhunac njihove ljubavi, ali sreća je bila kratkog daha.
Ubrzo se stvarnost nemilosrdno umešala. Mostarska sredina, puna predrasuda i rigidnih normi, nije mogla da prihvati ljubav između bogatog Srbina i Hrvatice. Njena porodica očekivala je veliki miraz i obezbeđenje, dok je Šantićeva majka bila neumoljiva u protivljenju toj vezi. Svađe i napetosti postale su svakodnevnica, a odnos Alekse i njegove majke sve teži. Vrhunac je usledio kada ga je majka zaklela ispred ikone Svetog Nikole, rekavši: “Ako je dovedeš u kuću, majka će vas mrtve dočekati. Crni pokrov će biti vaši svatovi.”
- Ta rečenica bila je presuda. Aleksa, skrhan i bez snage da se suprotstavi, otišao je Anki i zatražio oproštaj. Rekao joj je da se ne mogu venčati. Njegova duša, puna bola, zapečatila je kraj njihove ljubavi. Nikada nije preboleo Anku, a ona je godinu dana kasnije napustila Mostar i udala se za znatno starijeg čoveka u Zagrebu.
Na dan njenog venčanja, svatovi su prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu. Aleksa je posmatrao povorku s prozora, ne skrivajući suze. Taj prizor ostao je jedan od najtragičnijih trenutaka u njegovom životu, ali i u njegovoj poeziji. Gotovo sve svoje ljubavne pesme posvetio je upravo njoj, sećajući se dana kada mu je rekla “hoću”, i dana kada mu je zauvek otišla.
Šantić je umro 2. februara 1924. godine, od tuberkuloze, u svom rodnom Mostaru. Toga dana, grad je bio u crnini. Ljudi svih vera i narodnosti oplakivali su čoveka koji je voleo Mostar više nego sebe, i koji je svoju dušu utkao u njegove sokake, mirise, reke i ljude.
Priča o Šantiću i Anki ostaje večna. To nije samo sećanje na jednu ljubav, već i tihi krik protiv granica koje društvo nameće onima koji samo žele da vole. Njihova priča podseća da ljubav, iako često izgubljena, ostaje večna kad je pretočena u stihove – a upravo je to ono što je Aleksa Šantić učinio: od ljubavi stvorio poeziju koja ne umire.