Naličje ucene

Ova stan bio je manji od prethodnog, ali pošto je bio polunamešten, činilo se da je ogroman. Slušajući bat sopstvenih koraka, osećao se kao uljez.
Zastao je u vratima dnevne sobe preletevši pogledom po nameštaju: dve zelene sofe jedna naspram druge, između njih stočić, uza zid polica za knjige, a pred kaminom okrugli persijski tepih. Svaki komad brižljivo je biran. Počeo je da se guši, pa je stisnuo šake.
Na kraju hodnika, iza zatvorenih vrata, bio je – krevet. Pokušao je da odagna sećanja na proteklu noć.
Još uvek mu nije bilo jasno šta ovde traži. Zašto se vratio? Hari i Glorija nagovarali su ga da dođe kod njih da živi, ali on nije mogao da podnese njihovo, čak ni iskreno, saosećanje.
Novinari su ga dočekali ispred matičnog ureda bombardujući ga pitanjima dok je silazio niza stepenice. Nisu ga štedeli, a sutra će o tome pisati sve novine.
Ali bilo je i važnijih stvari od narušavanja njegove privatne sfere. Morao je da donese odluke. Morao je da oglasi kuću na prodaju. To je jednostavan deo.
To će drugi odraditi umesto njega, kao što su stornirali let i rezervacije za jedan od najskupljih hotela na Bahamima. Naravno, i jahtu, kojom je planirao da krstare između ostrva. Ali spasti krhotine svog života bilo je nešto sasvim drugo.Otišao je hodnikom do prostorije, koja je trebalo da bude njegova radna soba. Iz džepa jakne izvukao je izgužvani list papira. Nije morao da čita pismo, znao ga je od reći do reči napamet.
Spustio je papir na pisaći sto, poravnao ga je šakom, pa ubacio u registrator.
To je obavljeno. Još samo da zaboravi reči. To će biti mnogo teže.
Više ga ništa tu nije držalo. Čekao ga je hladni apartman u hotelu. Bez intimnih večeri udvoje, bez šampanjca, bez ružinih latica na krevetu. I bez radosnih očiju, pospanih posle zajedničkog ispunjenja.