U današnjem članku donosimo vam jedinstvenu i detaljno prepričanu priču o Aliji Sirotanoviću, čoveku koji je svojom snagom, skromnošću i radom postao simbol jednog čitavog vremena i naroda.
- Njegov život je bio obeležen neprekidnim trudom i odricanjima koja su ga uzdigla u sećanjima mnogih, a opet ga zadržala prizemnog i vernog svojim korenima. Rođen 14. avgusta 1914. godine u malom selu Orahovo, potekao je iz porodice koja je brojala devetoro dece i koja je, uprkos teškim uslovima, negovala radne vrednosti i poštenje. Od malih nogu znao je da ga čeka težak život, a rudarstvo je za njega postalo ne samo zanimanje nego i sudbina.
Kao mladić, Alija je radio u rudnicima u okolini Breze, malog rudarskog mesta u Bosni i Hercegovini. Njegova izdržljivost i posvećenost ubrzo su ga izdvojile od drugih radnika, a njegova nepokolebljiva energija bila je vidljiva svakome ko je radio s njim. Vrhunac njegove radne karijere dogodio se 1949. godine, kada je u jednoj smeni, zajedno sa svojom osmočlanom brigadom, iskopao neverovatnih 152 tone uglja, čime je oborio rekord koji je do tada držao čuveni sovjetski rudar Aleksej Stahanov. Ovaj podvig nije bio samo puki podatak u istoriji industrije, već simbol snage radničke klase Jugoslavije, dokaz da se upornošću može pomeriti granica mogućeg.
Slava koja je usledila nakon tog podviga bila je ogromna. Alija Sirotanović postao je heroj rada, ime koje se spominjalo širom zemlje. Međutim, ono što je njegovu priču učinilo posebnom nije bila samo ta brojka iskopanog uglja, već način na koji je nosio svoju novostečenu popularnost. Kada ga je primio tadašnji predsednik Josip Broz Tito i upitao šta želi kao nagradu za izuzetan trud, Alija je mirno odgovorio: „Ništa posebno, druže Tito. Samo veći ašov.“ Taj jednostavan zahtev postao je legendaran i simbolizovao je čestitost, skromnost i iskrenost jednog običnog čoveka koji je bio svestan da njegov uspeh nije povod za luksuz, već za još veći rad.
Tito mu je, uprkos tome, poklonio i novi stan, ali Alija nikada nije tražio ništa više. Nije želeo privilegije, niti je pokušao da iskoristi svoju popularnost za ličnu korist. Njegova svakodnevica ostala je ista – skromna, radna i posvećena narodu i rudarskom pozivu. Živeo je bez velike želje za materijalnim stvarima, bez dece, u svom kraju, uz ljude s kojima je delio i dobro i loše. Takav način života danas zvuči gotovo nezamislivo, ali upravo je u tome njegova veličina.
- Godine 1987. došlo je jedno od najvećih priznanja za njegov rad – njegov lik se našao na jugoslovenskoj novčanici od 20.000 dinara. Za mnoge je to bio znak da je rad poštenog čoveka konačno dobio zasluženo mesto na simbolu nacionalnog bogatstva. Ipak, ta čast nije dugo trajala jer je novčanica ubrzo povučena tokom monetarne reforme koju je sproveo Ante Marković. Bez obzira na to, taj trenutak je ostao urezan u sećanje mnogih kao dokaz da skromni ljudi mogu postati uzor celim generacijama.
Alijin život završio se 16. maja 1990. godine, kada je u 76. godini preminuo tiho, bez velike pompe, baš onako kako je i živeo. Njegova sahrana nije bila raskošna, ali je bila ispunjena poštovanjem i sećanjima onih koji su ga cenili. Iako više nije među živima, Alija Sirotanović ostaje deo kolektivnog pamćenja kao simbol jednog vremena kada su rad, poštenje i čvrst karakter bili iznad svega. Danas se njegovo ime nosi na ulicama, pričama i sećanjima onih koji žele da podsete nove generacije na vrednosti koje su nekada bile stub društva.
Kada se pomisli na njegovu priču, nemoguće je ne osetiti poštovanje prema čoveku koji je pokazao da pravi heroji ne traže slavu, već žele samo da imaju alat kojim mogu bolje raditi. Njegov život i dalje inspiriše, podsećajući nas da je radnik često tiši, ali istinski junak svakodnevnog života. U današnjem vremenu, punom površnih uspeha i prolaznih zvezda, priča o Aliji Sirotanoviću ponovo oživljava vrednosti koje ne blede. On je večiti podsetnik da je istinska snaga u skromnosti, a najveće bogatstvo u poštenom radu.