U prelepom ambijentu nadomak šume i malog potoka, ponosno se uzdizala lepa kuća, mladog poslovnog čoveka Džejkoba Holmana. Sve je bilo na svom mestu, lep travnjak sa fontanom, obilje cveća, po kome je trčkarala njegova šestogodišnja kćerkica, ali naravno nije bilo onoga što je osnovno. Nedostajala je nežna i pažljiva domaćica i majka za njegovu Kimberli. Žena mu je umrla na porođaju, ostao je sam sa detetom i još uvek je osećao patnju za voljenom Kristinom. Kristina je bila smisao njegovog života. Uz nju je gradio topli dom i sreću za sva vremena. Ali, kad je nestala – kao da je polovina njega takođe nestala. Puno raznih žena je prodefilovalo kroz njegov život, ali ni jedna nije zauzela njeno mesto. Odlazeći jednom nedeljno na njen grob, sa tugom je gledao sliku njenog milog lika i kao da je čuo njen razdragani smeh i šale na račun ovoga ili onoga. Džejkob je bio previše ozbiljan, za razliku od Kristine, koja je sve radila kroz šalu i smeh. Upravo zato ju je i obožavao. Sada, sam sa detetom, osetio bi, da ponekad prekorno gleda u rođenu kćerku. Ali onda bi shvatio da malena iz dana u dan sve više liči na majku i mirio se sa tim da Kristine više nema i da mora svoj život posvetiti svojoj kćerkici. Dadilje koje je dovodio, uglavnom su bile mlade i u tome što čuvaju devojčicu, videle šansu da osvoje i oca. Ali bez uspeha. Čim bi osetio tako nešto, odmah je nalazio drugu osobu za posao. Sada je upravo rešio da će dadilja biti mnogo starija osoba, ona koja neće ni poželeti da ga osvoji i uda se za njega…
-Šta je ovo, dođavola? – glasno je opsovao, jer su ga te misli savladale upravo na putu prema kući. Kiša je lila kao iz kabla, put je bio klizav, a oluja je besnela iz sve snage. Na putu se pred njim niotkuda stvorila neka osoba, mogao je da proceni da je ženska, pala ničice pod točkove njegovog automobila, dok je on jedva uspeo da je potpuno ne pregazi, kočeći nekoliko puta.