Tog dana ništa je nije podsećalo na Patrika: ni svečana atmosfera u crkvi ni ozbiljni pogledi ljudi, koji su sedeli jedni kraj drugih na uzanim klupama.
Patrik nije imao mnogo prijatelja i svi su oni sad bili zajedno sa Sarom smešteni u poslednjem redu.
Porodica Bergman i njeni poznanici, podrazumeva se, zauzimali su prvi red. Uprkos tropskim temperaturama, bili su odeveni u crnu odeću zakopčanu do grla. Verovatno su zaboravili koliko su vrući i sparni dani u ovom gradiću, koji su odavno napustili da bi se preselile na jug, u metropolu.
Samo je Patrik ostao na severu Australije. Ni na fotografiji, koju su izabrali, nije ličio na sebe. Delovao je preterano ozbiljno u odelu s kravatom, zapravo, ostavljao je utisak potpunog stranca. To nije bio Patrik koji je voleo da nosi opuštenu odeću, najčešće majice kratkih rukava uz kratke pantalone.
Sara je osetila bol u dnu duše i nehotice je spustila dlan na stomak, na novi život koji je tu rastao.
Patrikovo dete…
Uspaničila se kad su ljudi počeli da ustaju, a potom je povorka krenula za kovčegom. Drhtala su joj kolena, ali je pokušala da prikrije uzbuđenje, jer nije želela da privlači pažnju.
Bacila je pogled na muškaraca u crnom, koji je išao odmah iza kovčega. Matijas Bergman… Njegovo lice godinama ju je proganjalo. Pre sedam godina bili su zajedno, mnogo ga je volela, a onda ju je bez reći objašnjenja ostavio. Dok je prolazio pored nje da zauzime mesto u prvom redu, videla je samo njegovo nadmeno lice, a kad je sveštenik započeo obred, činilo se da nije usredsreden.
