Sofija je verovala da se u životu vrati sve dobro što se uradi, i kako su joj majka i baka govorile još dok je bila sasvim mala devojčica da se dobro dobrim vraća, ona se trudila da živi ispravno, bez grešaka i pogrešnih koraka zbog kojih bi se jednoga dana kajala. Samo…
Život je nepredvidiv i životna realnost je takva da čovek doživi stvari na koje nije spreman i za koje veruje da će ga mimoići.
Laborantkinja po obrazovanju, Sofija se trudila da svoj posao obavlja što bolje, znajući koliko je važan i koliko njena ispravna procena može uticati na lečenje ljudi, pa čak i na njihov život.
Pričalo se da najveštije od svih vadi krv, pacijenti su je obožavah jer je za svakog imala lepu reč, a njen vedar osmeh im je predstavljao utehu. Kole-ginice su je uvažavale zbog znanja, odgovornosti ali i spremnosti da uvek uskoči i zamenjuje ih i pomaže u rešavanju raznih problema, a ono što bi joj poverile zauvek bi ostalo zakopana tajna. Sa svakom od njih Sofija je lako pronalazila zajednički jezik, bile one mlađe ih starije od nje.
Jedina opasnost u njenom životu je bio doktor Amo, njen šef. Taj podmukli, debeljuškasti udovac bacio je oko na Sofiju čim se zaposlila u njegovoj laboratoriji, a odbijanje njegovog udvaranja je doživljavao kao najveći šamar u životu.
Na sve je načine pokušavao da uvuče tu lepu devojku u svoj krevet, ah što je on više navaljivao ona gaje veštije izbegavala i upornije odbijala.
– Udaj se za mene i u tvom životu neće biti problema, Sofija – rekao je otvoreno.
– Bez uvrede doktore Amo, ah ja od života želim nešto sasvim drago.
-Šta?
– Ljubav.
– To ne postoji, Sofija – prasnuo je u smeh. – 0 ljubavi možeš čitati u knjigama ih gledati na filmu, a u stvarnom životu je ona samo iluzija.
-Ja…
– Suviše si mlada i veliki sanjar.
– Verujem u ljubav.
– Mnogo sam stariji od tebe i znam šta pričam, Sofija. Između muškarca i žene nema ljubavi. Postoji požuda i to je sve – naglasio je.
– Ne verujem, doktore.
– Ha… Čekaj, pa ćeš videti – smejao se. – Zar ćeš pustiti da život prolazi pored tebe, čekajući da se pojavi nešto čega nema? Ljubav je iluzija.
– Znam da će se pojaviti neki muškarac koji će osvojiti moje srce.
– Taj sam ja – ponosno se isprsio jer je o sebi imao visoko mišljenje, a i mnoge žene čak i mlađe od njega su čeznule da ih pogleda jer je bio, kako se to kaže, dobra prilika. Sam, materijalno obezbeđen, bez obaveza, priznat u svojoj struci, predstavljao je odličnu priliku za brak, ali je on nakon mnogih avantura srce poklonio Sofiji, mada nije umeo da joj to pokaže na pravi način. – Pruži mi priliku da ti ulepšam život – uveravao je. – Znaš i sama da imam dosta novca i pored mene ćeš moći da živiš kao kraljica.
-Ja…
– Nudim ti brak, ludice mala – grohotom se smejao. – Dobijaš novac, kuću, prezime, nakit… Zar to nije ljubav? – izazovno ju je gledao.
– Nije.
– Nego? Šta je ljubav, Sofija? – on je uživao da mlade, neiskusne ljude posmatra nekako s visine.
– Ljubav se oseti u srcu.
-Kako?
– Ovde zatreperi – stavila je ruku na srce.
-I?
– Želim da gubim dah čim ugledam voljenog čoveka.
Doktor Amo je bio povređen njenim rečima.
– Znam da nisam neki lepotan, ah uz mene ćeš steći sigurnost i ugled, Sofija.
-Ja…
– Želiš lupanje srca? – bio je zgranut.
– Tako nešto – nasmešila se, nadajući se da će njene reći doživeti kao mladalačku ludoriju, a ne atak na svoju ličnost.
– Razmisli još malo.
– Nema razloga da razmišljam – promrmljala je. – Moja je odluka konačna.
– Da li je to poslednji odgovor?
– Jeste.
Nekoliko trenutaka je nemo zurio u nju.
– Postoji li nada da ćeš se predomisliti? – upitao je muklo.