Ustreptalog srca Suzan je stajala pred kapijom luksuzne stambene zgrade na obali Temze, u jednom od prijatnih prakova. Samo oni zaista bogati mogli su sebi priuštiti život ovde. Aksel defitinitivno nije spadao u taj društveni sloj kad ga je poslednji put videla.
Pošto niko nije reagovao na zvono, Suzan je laknulo. Trebalo joj je mnogo snage da dođe ovamo. Upravo je htela da pođe kad je iza sebe preko interfona čula dobro poznati Akselov glas:
– Suzan?
Glas mu je bio baršunast, ali je u njemu bila nota odlučnosti. Suzan je odavno upoznala sve nijanse njegove izražajnosti od zavodljivo slatke do odsečne poput noža. Osetila je jezu.
Tek tada je primetila da je mala kamera usmerena na nju i stresla se na pomisao da ju je on sve vreme posmatrao.
– Aksele! – da li je to zaista njen glas? Nervozan i kreštav, a odlučila je da nastupi samouvereno i sigurno. Zašto joj je dozvolio da tako dugo čeka umesto da je pozove unutra? Možda ne želi da je vidi? Prošlo je pet godina. – Moram s tobom da popričam – osetila je da joj se grlo osušilo.
– Posle toliko vremena? Zanimljivo. Uđi – kapija se otvorila je i Suzan je laganim korakom krenula prema glavnom ulazu, gde je ugledala još jednu kameru. Uzdahnula je i pritisnula zvono.
Činilo joj se da je prošla čitava večnost pre nego što je Aksel reagovao.
– Deluješ nestrpljivo, Suzan.
– Poigravaš se sa mnom? – grubo je izgovorila. Počeo je da je obuzima bes i već je zažalila što je ovamo došla.
– Samo sam razmišljao o tome šta ovde tražiš.
– Ako mi ne otvoriš, nikada nećeš saznati. Ali nije važno, predomislila sam se – okrenula se i pošla je nazad.
– Čekaj! – vrata su se istog trena otvorila. – Poslednji sprat, penthaus. Lift je levo.
Suzan je ušla u lift, koji ju je bešumno odvezao do vrha. Kad je izašla, ugledala je decentno osvetljen hodnik u kojem je posvuda bilo cveća, a nasuprot ulazu u lift postavljeno je veliko ogledalo.
Ugledala je svoje bledo lice. Krupne plave oči delovale su neprirodno, kosa joj je bila razbarušena, a na usnama jedva da je ostalo ruža u tragovima.
Duboko je uzdahnula, uzela je češalj i ruž iz tašne da bi se upristojila, pa je prislila sebe da se osmehne. Ubrzo su se otvorila jedna vrata i Aksel joj je pošao u susret.
Njegova spoljašnjost dramatično se promenila: ranije je bio pomalo mršav, a sad mišićav i širokih ramena.
I dalje je negovao bradu ispod koje su se nazirale lepe usne. Plavim očima fiksirao je Suzan, a crna kovrdžava kosa dopirala mu je do kragne.
– Dakle, Suzan… Uvek sam se pitao da li ću te ponovo videti – rekao je. – Priznajem da sam iznenađen. Kako si me pronašla?
– Mnogo te ima po medijima. Malo sam se raspitala i dobila sam tvoju adresu.
Svih ovih godina pratila je njegov uspon. Nekad je bio savetnik preduzetnicima, a sad je sam kupovao firme, dovodio ih u red i prodavao s velikim profitom. Više puta izabran je za menadžera godine. Osim toga, angažovao se i u dobrotvorne svrhe.
Slegnuo je ramenima.
– Oduvek sam znao da ću postići zacrtane ciljeve.
