Na drugoj strani svijeta

Dok je čekao da se prtijag pojavi na pokretnoj traci na aerodromu, Eliot Drajzer je na trenutak zažmurio. Lagano je zavrteo glavom i čuo kako mu pucketaju vratni pršljenovi. Kružio je sporim pokretima i masirao vratne mišiće svojim snažnim šakama i prstima. Kada je otvorio oči video je prizor koji, u tom trenutku, nije očekivao.
Njegov dugogodišnji prijatelj, Tom Bejsi je iz svoje ručne torbe izvadio malu, profesionalnu kameru i uperio je u njega.
– Tome, mora da se šališ?! – Eliot je ispružio obe šake ispred svog od umora izobličenog lica.
– Ono za šta sam sada raspoložen, sigurno nije šala, jer smo još uvek na aerodromu. Baš zato, treba nam malo akcije da ostanemo budni i na nogama – uzdahnuo je. – I prevalimo ovu poslednju etapu puta.
– Ovo nije poslednja etapa nego tek početak – iako se osmehivao, Eliotov glas je bio sasvim ozbiljan.
Ipak, njegov osmeh je bio pun očaja, nemoći, ali i njemu svojstvenog, nepopravljivog optimizma i vedrog duha. Treći i najmlađi među njima Bendžamin Erikson, kojeg su svi jednostavno zvali Ben, je bez reči ortački lupnuo par puta po Eliotovom ramenu.
– Eliote, ovo je možda za tebe lično najteža akcija, ali sve će biti u redu.
– Ne znam zašto ovoga puta ne delim vaš optimizam – mrmljao je, nekako više za sebe.
– Idemo, akcija – Tom je startovao kameru.
Eliot je zauzeo najpogodniji položaj za snimanje i bez priprema reagovao, mislio i govorio brzo.
– Posle mnogo sati leta i jedne kratke pauze, čini mi se, a verujem da će se i moji verni saradnici složiti sa tim – preko kamere je na tren pogledao Bena i Toma i izvijao obrve. – Dakle, čini mi se da će nam se tela rasprsnuti od napora. Ne znam za njihova, ali moja natečena stopala vape da budu oslobođena obuće. Konačno, jer nas je trag naveo u ovom pravcu, stigli smo u Bangkok kao svoje konačno odredište.
Nažalost, hotel je još daleko. Treba samo da sačekamo red za slobodan taksi na još uvek vrelom asfaltu.
Tomova kamera je lagano prešla po okolini da bi i slika zabeležila i potvrdila Eliotove reči. Isto tako lagano, ponovo se vratio objektivom na Eliotovo lice koje ga je spremno dočekalo.