Moj život je poprimio potpuno drugačiji tok onog dana kada sam izgubila muža. Bila sam mlada, puna nade, sa djetetom koje je tek zakoračilo u svijet. Naša ćerka tada nije imala više od dve godine. On je bio zdrav, vredan, brižan čovjek – neko na koga sam mogla da se oslonim. A onda je jedan trenutak sve uništio. Samo jedan. Tragedija koja ne dolazi sa najavom. Od tada je moj svijet tišina, a moje ruke stalno zauzete borbom – borbom da ona ne oseti koliko je toga nestalo.
- Od te nesreće nas dve živimo same. Svakodnevno se borim, ne samo za goli život, već za nešto mnogo više – da joj stvorim djetinjstvo koje neće biti zamračeno tugom, da joj pružim radost, sigurnost, toplinu. Često sam radila i po dva posla, preskakala obroke, odricala se svega samo da bi ona imala ono što joj treba. Nikada se nisam žalila, jer bi svaki osmeh na njenom licu bio moja nagrada. Moj pokretač.
Danas ima osam godina. Raste u divno, pametno, nežno i dobro dijete. Njeno prisustvo u mom životu je dar koji mi niko ne može oduzeti. Bez obzira na to koliko mi je bilo teško, uvek sam se trudila da joj pokažem svetlu stranu života. Da ne vidi suze koje su svake noći klizile niz moje obraze dok je tonula u san. Bila je previše mala da razumije tugu, pa sam je skrivala duboko u sebi. Nisam želela da njena uspomena na detinjstvo bude vezana za bol i prazninu koju sam ja svakodnevno nosila.
Nikad nisam očekivala zahvalnost. Roditelj daje bez zadrške, bez potrebe za priznanjem. Ipak, juče se dogodilo nešto što me slomilo – ali ne od tuge, već od neke čudne mešavine bola i ponosa.
Vratila se iz posete kod svoje drugarice. Tiho je ušla u stan, sela za sto bez reči. U njenim očima bila je neka ozbiljnost koju ranije nisam primetila. Pogledala me i rekla:
„Mama, znaš… Milenina mama je danas pravila kolače. Svi su bili tu. I njen tata je pomagao. I meni su dali da probam. Bilo je lepo… ali onda sam se setila tebe. Ti sve sama radiš. I znaš šta Ja sam baš ponosna što te imam za mamu. Ti si kao mama i tata zajedno. Samo si ti još bolja.“
- Taj trenutak je bio kao iz snova. Gledala sam to malo biće koje sam podizala sa tolikim strahom i nesigurnošću i shvatila da je razumjela. Da je sve moje tihe borbe i nevidljive žrtve primetila, da ih je nekako u svom srcu sačuvala.
Nisam mogla da zadržim suze. Plakala sam, ne od tuge, već od zahvalnosti, od olakšanja, od preplavljenosti emocijama. Sve što sam do tada radila, svaki dodatni sat na poslu, svaka noć kad nisam spavala jer sam brinula hoće li sve biti kako treba – sve je tog trena dobilo smisao.
Moja ćerka je rekla rečenicu koja mi je zacijelila godine tuge. Jednim jedinim priznanjem, sa osam godina, obrisala je moju patnju. Nije mogla da zna koliko je te riječi značile. Nije mogla da zna koliko sam često sumnjala u sebe, koliko sam se pitala da li joj pružam dovoljno, da li sam joj dovoljna.
Zato ti hvala, moja ljubavi. Zbog tebe sam svaki dan ustajala kad mi se padalo, zbog tebe sam radila dok mi telo nije više moglo. Zbog tebe sam ostajala jaka kad me sve lomilo. Ti si moje sve. I zbog tebe dišem.