Nije reagovala na njegov ton. Pokušala je da ostane pribrana, ali su se u njoj probudila sećanja, koja je uzalud pola godine potiskivala: kako ju je držao u naručju posle vođenja ljubavi, kako joj je nežno sklanjao kosu iza ušiju i ljubio je u čelo. Koliko su bili srećni i bezbrižni…
Ne, sad ne sme na to da misli, pa se prisetila ona duga tri meseca samoće i očaja, koje je provela u kući u Grčkoj. Antonios je radio kao lud i očekivao je od nje da bez reči prihvati njoj nepoznat i zastrašujući život. Lindzi je namerno mislila na to koliko je bila utučena i nesrećna ne mogavši više da izdrži ni jedan jedini dan u Grčkoj.
– Još uvek ne znam zašto si ovde – ustala je da bi mu bila u visini očiju, ali on je bio viši od nje 20 centimetara. Pogled na njega raspalio je potisnutu požudu u njoj: kratka crna kosa, markantno lice, strasne, čulne usne. A tek njegovo savršeno telo u tamnom odelu… Lindzi je poznavala to telo kao svoje. Ponovo su u njenoj svesti iskrsnula sećanja na divne trenutke dok se trudila da istrpi njegov podrugljivi pogled. Antonios je podigao obrve.
– Zaista nemaš pojma zašto sam došao svojoj odbegloj ženi? Odbegloj… Dakle, prebacuje joj to i u pravu je. Ipak je otišla bez upozorenja, bez reči, ali joj nije ostavio izbor, čak i ako on to nije shvatao.
– Antoniose, nisi se javljao šest meseci – odgovorila je hladno.
– Zato ne treba da te čudi to što sam sad iznenađena. – Zar nisi pomislila da ću želeti odgovore? – Odgovorila sam ti.
– Mejl od dvadeset redova nije odgovor – upao joj je Antonios u reč. – Napisala si samo da je naš brak bio greška, ali ne i zašto. To je kukavički. Ali bez brige, više me ne interesuju tvoja objašnjenja. Mene što se tiče, završili smo u trenutku kad si otišla bez objašnjenja. Lindzi ga je frustrirano pogledala. Tada nije imala šta da mu kaže, jer je Antonios nikada nije slušao. – Došao sam zato što se moraš vratiti sa mnom u Grčku – zvučao je grubo. U neverici je odmahnula glavom.
– Ne mogu…
– O, možeš, Lindzi. To je jednostavno: spakovaćeš kofere i ući u avion.
