U današnjem članku upoznaćemo složenu i kontradiktornu priču o Agnes Gondže Bojadžiji, poznatijoj kao Majka Tereza, čija je misija i život izazvala divljenje, ali i brojne kontroverze.
- Ona je bila Albanka koja je u manastiru Loreto predavala geografiju, ali je jednog dana čula glas Hrista koji joj je rekao da napusti monaški život i ode služiti najsiromašnijima u sirotinjskim četvrtima Kalkute. Odluka koja je delovala kao potpuna ludost za crkvene vlasti, dovela je do gotovo dvogodišnjih molbi i pregovora, da bi 1948. konačno dobila dozvolu da promeni svoj život. Tako je zamenila svoju monašku odoru za jednostavan beli sari sa plavim rubom i krenula u nepoznato, sa samo pet rupija u džepu.
Kalkuta 1940-ih bila je grad haosa, ispunjen izbeglicama i ljudima koji su umirali na ulicama. Agnes je prvo počela skromno — otvarala je školu na ulici, crtala slova po prašnjavoj zemlji, a potom je počela da skuplja umiruće i brine o njima. Njena prva pacijentkinja bila je žena koju su pacovi poluizgrizli, a bolnica je odbila da je primi. Agnes ju je odvela u štalu, oprala i bila uz nju dok nije umrla. Tako je nastala ideja o „Kući za umiruće“ — mestu gde će najugroženiji moći umreti sa ljubavlju i pažnjom.
Godine 1950. osnovala je Red Misionara milosrđa, sa prvim utočištem u napuštenom hramu boginje Kali. Taj hram, simbol razaranja, postao je mesto nade, nazvano „Nirmal Hridaj“ ili „Kuća čistog srca“. Mladi koje je inspirisala počele su joj se pridruživati, a svet je polako saznao za anđela iz sirotinjskih četvrti Kalkute. No, iza te bajke, skrivala se daleko tamnija stvarnost.
Majka Tereza je kreirala imidž sveta milosrđa i saosećanja, ali ono što su kasnije otkrili lekari, volonteri i novinari bilo je zastrašujuće. Njen dom nije bio moderna bolnica ili hospis, već mesto gde su ljudi patili i čekali smrt bez adekvatne medicinske nege. Posete doktora Robina Foksa, urednika časopisa The Lancet, razotkrile su nečovečne uslove — nehigijenske prostorije, nedostatak dijagnostike i ublažavanja bola, pacijenti sa izlečivim bolestima nagomilani su pored onih terminalnih. Dijagnoze su postavljane „na oko“, a lečenje se uglavnom sastojalo od aspirina i zastarelih antibiotika.
- Volonteri su svedočili da su se igle prale u hladnoj vodi i ponovo koristile, jer „nema vremena“ za sterilizaciju. Iako su redovno dobijali milione donacija, kupovina osnovnih medicinskih potrepština nije bila prioritet — Majka Tereza je namerno negovala siromaštvo i primitivizam, tvrdeći da „Bog daje snagu slabima i neznalicama“. Svaki pokušaj da se uvedu moderne medicinske metode nailazio je na otpor.
Priče bivših sestara i volontera razotkrivaju tragične posledice ovakvog pristupa. Jedan dečak sa lečivom bolešću bubrega umro je zato što nije smeo da se koristi taksi za prevoz do bolnice, a mnogi drugi umrli su jer su otpisani kao beznadežni. Majka Tereza je, dok je za sebe tražila najbolje lekare u svetu, za siromašne imala drugačiji pristup — patnja je trebalo da očisti njihovu dušu i približi ih Hristu.
Ova filozofija, duboko ukorenjena u njenom verovanju, slavi bol i patnju kao najveći dar. Ona je patnju smatrala načinom učešća u Hristovoj strasti, te je često govorila kako siromašni treba da prihvate sudbinu i dele je sa njim. Ova teza izazvala je brojne kritike, posebno od strane novinara Kristofera Hičensa, koji ju je opisao kao fanatika i prevaranta.
Ovakav stav nije bio samo retorički, već je ugrađen u praksu njenih ustanova. Uskraćivanje jakih lekova protiv bola, kao što je morfijum, bilo je svesni izbor. Pacijenti su trpeli strašne bolove uz minimalnu medicinsku pomoć, a patnja im je tumačena kao znak Božje ljubavi. Često je Majka Tereza umirućima govorila da je njihova bol dokaz Isusove ljubavi, što je za mnoge bilo okrutno i neprihvatljivo.
- Iako se govorilo o dostojanstvenom umiranju, realnost je bila drugačija — ljudi su umirali u nehigijenskim uslovima, bez adekvatne pomoći, često zaboravljeni i zapostavljeni. Njena misija nije bila da iskoreni siromaštvo, već da ga ovekoveči, čak i da ga sakralizuje, odbijajući da se bavi uzrocima siromaštva ili da podrži bilo kakve sistemske promene.
Pored svega, Majka Tereza se javno zalagala protiv pobačaja i kontracepcije, pozivajući na rađanje što većeg broja dece, bez obzira na uslove u kojima će živeti. Njena teologija bila je teologija smrti i patnje, a ne života i oslobođenja.
Iako je sačinjavala imidž svetice, finansijske aktivnosti njenog reda ostaju obavijene tajnom. Donacije iz celog sveta u milionskim iznosima nisu išle u modernizaciju ustanova ili poboljšanje uslova, već su se taložile na računima, dok su sestre živele u siromaštvu i asketskim uslovima. Njen red postao je finansijsko carstvo, koristeći patnju siromašnih kao glavni „proizvod“ za prikupljanje sredstava.
Još tragičnija dimenzija priče otkriva se u njenim ličnim pismima i dnevnicima koji su posmrtno objavljeni. Majka Tereza je gotovo čitav život provela u dubokoj duhovnoj krizi, osećajući se napušteno i bez vere, skrivajući taj bol od sveta iza osmeha i javne slike.
- Ova „mračna noć duše“ trajala je do njene smrti, a ona je često izražavala spremnost da pati i večno, ako je to Božja volja, dok je istovremeno molila za utehu. Ova unutrašnja borba baca novo svetlo na njenu opsesiju patnjom — možda je to bio njen način da se nosi sa sopstvenom prazninom.
Uprkos svemu, 2016. godine Katolička crkva je kanonizovala Majku Terezu, prihvatajući je kao svetiteljku, iako su mnogi skeptici kritikovali i njene čuda i njen ugled. Njena priča nije samo život jedne žene, već parabola o svetu koji žudi za herojima i svetiteljima, spreman da zažmuri na istinu da bi sačuvao mit koji mu prija