Moja snaja se požalila da ne pomažem oko dece, već da se samo „igram“ s njima. Odgovorila sam: „Ja sam njihova baka, ne dadilja.“ Snaja je pobesnela. Rekla mi je da više ne dolazim. Sledećeg dana, unuk me je pozvao. Glas mu je podrhtavao dok je pitao: „Bako, da li sam nešto loše uradio?“ Slomilo mi je srce.
Nisam želela da izazivam još više problema, ali nisam mogla da ignorišem taj poziv. Kontaktirala sam svog sina i pitala: „Mogu li da vidim decu ovog vikenda Samo na kratko?“ Uzdisao je i rekao: „U redu.“ Pa sam otišla. Dadilja je otvorila vrata. Rekla sam joj, „Njihov tata je rekao da mogu da ih povedem danas.“
Klimnula je glavom i pustila me unutra. Spakovala sam grickalice i njihove torbe i odvela ih kod mene kući. Igrali smo se, pravili kolače i igrali po dnevnoj sobi. Ali uveče je zazvonilo zvono. Moja snaja je bila na vratima, crvena u licu.
Optužila me je za manipulaciju, laganje, čak i za „otmicu“ dece. Pokušala sam da objasnim: „Pitala sam tvog muža — rekao je da je u redu.“
Moj sin se pojavio nekoliko minuta kasnije i rekao, „Moraš da ih pustiš, mama.“ Bila sam slomljena. Možda sam reagovala iz emocija. Ali sve što sam videla bio je dečak koji plače na telefonu i pita gde sam. Da li je trebalo da to ignorišem?
The post “Moja snaja se požalila da ne pomažem oko dece, već samo „se igram“ s njima…” appeared first on Zdravlje priroda.