Oduvek sam zamišljala da ću jednog dana imati toplu, blisku vezu sa suprugom mog sina, ali umesto toga, imam osećaj da me Emili vidi samo kao nekoga na koga može da prebaci odgovornost kad joj se prohte. Moj sin se oženio Emili pre tri godine. Ona ima osmogišnje blizance iz prvog braka, i iako volim decu, u poslednje vreme osećam se kao da sam svedena na ulogu besplatne dadilje, a ne ravnopravnog člana porodice.
Na početku sam se trudila da budem razumna. Mislila sam da se Emili možda samo prilagođava na novu porodicu, da joj treba pomoć. Ali sve je počelo da izmiče kontroli kada je, bez ikakvog prethodnog dogovora, počela da mi dovodi blizance i ostavlja ih kod mene. Pozvonila bi na vrata, izgovorila neku nejasnu priču o “hitnim obavezama” i, pre nego što bih uspela da odgovorim, već bi bila na putu do kola. Te posete nikada nisu bile kratke – dešavalo se da ostane odsutna satima, a ja sam se mučila da držim korak sa njihovom energijom.
Na prvi pogled, deca su draga, ali iza njih je uvek ostajao potpuni haos. Po povratku kući, nalazila sam prosuta pića po tepihu, tragove bojica po zidovima, ostatke hrane skrivene iza nameštaja. Jednom sam bila zapanjena kada sam u veš mašini zatekla pola kutije žitarica. Koliko god da sam se trudila da razumem i da sve to tolerišem, osećala sam kako se moje strpljenje tanji iz dana u dan.
Prošle nedelje, sve je kulminiralo. Emili se opet pojavila bez najave, dovela decu i pokušala da ih ostavi na mojoj verandu kao i uvek. Ovog puta sam skupila hrabrost i, pre nego što je uspela da pobegne, zaustavila sam je. Rekla sam joj jasno i glasno:
„Moj dom nije tvoj lični besplatni vrtić!“
- Očekivala sam da će se bar malo postideti, ali ona je samo podsmešljivo podigla obrve, osmehnula se i ipak otišla. Tada sam shvatila da me ne shvata ozbiljno.
Sledeće večeri, dogovorila sam večeru s prijateljicom, nadajući se malo mira i razgovora koji nema veze sa ovim tenzijama kod kuće. Bilo je osvežavajuće maknuti se i provesti nekoliko sati u ugodnom društvu. Ali kada sam se vratila kući, šokirala sam se prizorom.
Pokušala sam da otvorim vrata, ali nešto je bilo blokirano. U prvi mah sam pomislila da su se vrata zaglavila. Gurnula sam ih jače, ali nisu popuštala. Srce mi je ubrzano kucalo dok sam pokušavala da shvatim šta se dešava. Zavukla sam ruku u torbu i izvadila ključeve, proverila još jednom – ista stvar. Zatim sam se sagnula i provirila kroz prozor.
Unutra je sedela Emili, potpuno opuštena, zavaljena u moj omiljeni naslonjač sa kesom čipsa u krilu, dok su blizanci gledali crtaće na mom kauču. Nisam mogla da verujem svojim očima. Pogled mi je skliznuo prema ulaznim vratima – bila su zabarikadirana jednom od mojih kuhinjskih stolica!
Osetila sam mešavinu neverice, besa i tuge. Ne samo da je ponovo bez pitanja upala u moj prostor, već je imala hrabrosti da mi fizički zablokira ulazak u sopstvenu kuću. U tom trenutku, shvatila sam da stvari više ne mogu ostati iste.