Doživela sam strašan spontani pobačaj. Moje bebe više nije bilo, a svet je delovao prazno. Bol je bila sirova i neizdrživa. Nedelju dana nakon što sam izgubila bebu, zamolila sam muža da se reši bebinih stvari. Nisam mogla da ih gledam. Svaka mala stvarčica bila je podsetnik na budućnost koja nam je oteta, a njihov prizor me je svaki put iznova obuzimao tugom. Verovala sam da će se on pobrinuti za to na pažljiv način, misleći da razume dubinu mog bola.
Mesec dana kasnije bili smo na porodičnom okupljanju. Tada sam ugledala svoju sestričinu, novorođenče moje zaove, kako nosi benkicu moje bebe. Srce mi se opet slomilo. Bio je to udarac u stomak. Pogledala sam muža, zbunjena i povređena. On je rekao: „Bolje nego da propadne.“
Nisam mogla ništa da kažem u tom trenutku. Bila sam previše zatečena. Te noći, tiho sam ušla u dečiju sobu i zatekla svoju sestričinu. Pažljivo sam joj skinula benkicu koju je nosila – onu koja je pripadala mojoj bebi.
Zatim sam otišla do ormara gde su se očigledno nalazile sve one stvari koje je trebalo da budu uklonjene, a nisu bile. Uzela sam svaki komad odeće koji je bio namenjen mom detetu. Pažljivo sam je umotala u drugo, mekano ćebence koje sam našla u sobi, i izašla sa svim stvarima koje su pripadale mojoj bebi.
Sutradan je moja svekrva pozvala mog muža da se žali na ono što sam uradila. Rekla je da sam ljubomorna i sitničava, da nisam imala pravo da uzmem odeću njenoj unuci. Moj muž, umesto da razume moju bol, stao je na njenu stranu. Rekao mi je da je ono što sam učinila „neoprostivo“. Njegove reči su me povredile više nego što mogu da opišem. Osećala sam se tako usamljeno, tako neshvaćeno. Sve što sam želela bilo je da sačuvam uspomenu na svoje dete, a u njihovim očima ispala sam zloća.
Prošla je godina dana od tog strašnog događaja. Moj odnos sa mužem se polako popravljao. A pre nekoliko meseci, dogodilo se čudo – postala sam mama jedne prelepe, zdrave devojčice. Sada, dok je oblačim, sve češće posežem za onim istim stvarima koje sam tada vratila. I na neki način, drago mi je što ih muž tada nije bacio, iako sam ga u očaju to zamolila. Videti svoju ćerku u tim stvarima donosi mi tugu, ali i radost.
Ipak, uprkos toj sreći, i dalje ne mogu da zaboravim koliko sam bila povređena i koliko su me pogrešno razumeli, samo zato što sam želela da sačuvam uspomenu na svoje dete. Da li je bilo pogrešno što sam se tako zaštitnički odnosila prema tim stvarima
izvor: brightside.me
The post “Moja porodica je oskrnavila uspomenu na moje preminulo dete — nisam mogla da ćutim.” appeared first on Zdravlje priroda.