Moja pastorka nikada nije oklijevala tražiti novac od mog muža, a on je uvijek govorio “da”.
Bilo je to sitno: par stotina za račune, malo za “popravak auta”, pa “neočekivan trošak za dijete”. Nikada ništa konkretno, ali moj muž nije mogao reći “ne” svojoj kćerki.
Onda nas je, prije samo nekoliko sedmica, šokirala kada je zatražila 15.000 dolara.
Rekla je da mora “hitno pokriti dug” i da će sve objasniti kasnije.
Dok se moj muž spremao da joj pošalje novac, zazvonio mi je telefon. Bio je to njen muž — glas mu je drhtao.
“Molim vas… nemojte slati taj novac”, rekao je. “Ona je… bila uhvaćena u kockanju.”
Zaledila sam se. Nisam znala što da kažem. On je nastavio:
“Pokušavam je izvući iz toga. Ima dugove, lagala je svima. Rekla mi je da će vam reći da joj treba za medicinski račun, ali nije istina.”
Spustila sam slušalicu i pogledala svog muža.
On je već unosio podatke za prijenos.
“Zaustavi,” rekla sam tiho. “Nije za ono što misliš.”
Taj trenutak mu je slomio srce.
Njegova mala djevojčica, za koju je mislio da je samo “u problemima”, zapravo je tonula dublje nego što je iko znao.
Poslije smo razgovarali s njom. Plakala je, priznala sve, obećala da će potražiti pomoć.
Nismo joj poslali 15.000 dolara — ali smo joj platili terapiju.
Danas, nekoliko mjeseci kasnije, još uvijek nas boli ta izdaja, ali barem sada znamo istinu.
A muž i ja smo naučili nešto važno: ponekad “da” iz ljubavi može biti isto toliko pogrešno koliko i “ne” iz straha.
JEDNAISTINA