Moja pastorica, 21, i njena deca žive sa nama. Nismo bogati, ali sam im dozvolila da ostanu bez plaćanja stanarine. Juče sam je zatekla kako kuva moju ribu i povrće za svoju decu. „Gladni su!“ odbrusila je. Rekla sam joj da odmah izađe.
Sledećeg dana, kada sam otvorila vrata njene sobe, očekivala sam haos ili spakovane stvari. Ali ono što sam videla… sledilo me.
Na sred kreveta stajala je velika kartonska kutija. Na njoj je, drhtavim rukopisom, pisalo moje ime. Moje. Ne njeno.
Unutra — uredno poređane — sve sitnice koje sam poslednjih nekoliko meseci izgubila, a mislila sam da sam ih zagubila u kuhinji, vešeraju, dnevnoj sobi.
Moje nove papuče.
Moja četka za kosu.
Tri pakovanja testenine.
Dve konzerve tunjevine.
Jedna svečana šolja koju mi je poklonila tetka.
Pa čak i moja nova maskara.
Na vrhu kutije — kovertica.
Ruke su mi se tresle dok sam je otvarala. Unutra je bio kratki, neravno cepani papir:
„Nisam krala. Sklanjala sam. Znam da me ne voliš, ali sam htela da ti vratim sve pre nego što odemo. Deca nisu kriva.
Hvala ti na svemu.
— M.“
U uglu sobe, na podu, bila su dva mala rančića i jedno staro koferče — spakovani. Ona i deca već su bili otišli.
Osetila sam kako mi nešto steže grlo. Nisam mogla da odgonetnem da li je to bes, krivica ili strah. Samo praznina.
Tada sam čula škripu kapije. Istrčala sam napolje, ali dvorište je bilo prazno. Samo tragovi malih stopala u prašini.
I te noći prvi put nisam mogla da zaspim… jer sam shvatila da, uprkos svemu, ne znam gde su ona i deca — ni da li su stvarno imali gde da odu.