Već nekoliko meseci sam na praksi u jednoj uglednoj firmi, trudeći se da ostavim dobar utisak, i uglavnom je sve išlo kako treba. Onda nam se pridružila nova koleginica.
Moja koleginica stalno izuva cipele na poslu i više voli da bude bosa. U početku tome nisam pridavala previše pažnje, ali uskoro se pojavio problem — smrad vas pogodi kao zid čim uđete u prostoriju. Bio je zaista nepodnošljiv. Da stvar bude gora, delile smo isto radno mesto, i primećivala sam da je i drugima oko nas neprijatno, iako niko ništa nije govorio.
Isprva sam pokušavala da aludiram na problem. Rekla bih, na primer: „Vau, baš je hladno ovde, zar ne? Savršeno vreme za tople cipele”, nadajući se da će shvatiti poruku. Ali nije. Smrad je ostajao, a neprijatnost u našem delu kancelarije rasla.
Nakon nekoliko dana tihog trpljenja, odlučila sam da moram da se obratim direktno, ali sam želela da budem ljubazna. Prišla sam joj u mirnom trenutku i zamolila da zadrži cipele dok radi. Čak sam dodala: „Znam da štikle znaju da budu neudobne, zato ja uvek nosim baletanke u kancelariji“, pokušavajući da pokažem razumevanje.
Samo me zbunjeno pogledala i upitala: „Zašto je to važno?“
Trudeći se da ostanem diplomatična, odgovorila sam: „Samo mi je neprijatno da vidim bose noge na poslu.“
Njen odgovor je bio kratak: „Onda nemoj da gledaš.“
Zatečena, osetila sam potrebu da pomenem glavni problem. Ljubazno sam rekla: „Nije samo to. Postoji i neprijatan miris koji bi se lako rešio kada bi nosila cipele.“
Tada je situacija eskalirala. Postala je veoma defanzivna i odbrusila: „Moja stopala ne smrde. Možda ti samo imaš preosetljiv nos.“ Zatim je zapretila da će se obratiti HR-u ako nastavim da je „uznemiravam“ zbog toga.
Bila sam zapanjena njenom reakcijom i odlučila da pustim stvar, nadajući se da će sve samo proći. Ali tu priča nije stala. Sledećeg dana HR me je pozvao i obavestio da je koleginica podnela zvaničnu žalbu protiv mene. U sve je bio uključen i moj nadređeni. Kasnije tog dana, tokom timskog sastanka, moj šef je dao opštu napomenu da svi treba da poštuju lične izbore i prostor svojih kolega — što je očigledno bilo upućeno meni, zbog njene prijave.
Koleginica se postarala da svi znaju da me je prijavila, i osećala sam se javno osramoćeno. Bilo je jasno da ljudi misle da sam preterala. Počela sam da žalim što sam uopšte išta rekla.
Nedelju dana kasnije, situacija je ponovo uzela neočekivan obrt. Otvorila sam mejl i videla da je pokrenuta nova kompanijska inicijativa — zaposleni mogu anonimno da predlažu promene u vezi sa pravilima oblačenja na radnom mestu. Većina predloga bila je očekivana, poput dozvoljavanja opuštenijeg oblačenja petkom.
Međutim, jedan predlog se posebno izdvojio — predlagalo se da se zabrani boravak bosih nogu u kancelariji. Na moje iznenađenje, predlog je dobio ogroman broj podrški i komentara. Koleginica je, ubeđena da sam ja poslala predlog, besno prišla i upitala: „Zašto me pokušavaš poniziti?“
Uveravala sam je da nisam imala ništa s tim, ali mi nije verovala. Situacija je postala toliko neprijatna da je počela potpuno da me izbegava. Ironično, upravo taj anonimni predlog, a ne moja tiha molba, izgleda da ju je više osramotio. Već sledeće nedelje počela je da nosi baletanke na posao, i to bez ikakve zvanične promene pravila.
Dakle, iako sada nosi obuću i neprijatni mirisi su nestali, među nama je ostalo mnogo tenzije. Čini mi se da su i ostali članovi tima pomalo neprijatni u mom prisustvu. Pitam se: Da li sam pogrešila što sam izrazila svoje mišljenje? Treba li da se izvinim kako bih pokušala da popravim atmosferu? Stvarno sam u nezgodnoj situaciji i ne znam kako da popravim odnose. Svaki savet bi mi mnogo značio.
izvor: domacikolaci.net/brightside.me
The post “Moja koleginica uvek izuva cipele na poslu. Smrad vas udari kao zid čim uđete…” appeared first on Zdravlje priroda.