Moj zet je platio mnogo za raskošno otkrivanje pola bebe. Dok su plavi baloni padali odozgo, potrčala sam da zagrlim svoju ćerku. „Dečak je!“ rekla sam, presrećna. „Upropastili ste trenutak!“ zarežao je moj zet. Nisam rekla ništa. Kasnije, za večerom, iznenada je izgubio živce jer je pored svog sedišta primetio poklon koji sam mu kupila. Bila je to bebi ćebence, identična replika one koju je imao kao dete.
Mesecima ranije, usput je pomenuo koliko ju je voleo i koliko mu je bilo žao što ju je izgubio tokom godina. Provela sam mnogo vremena tražeći potpuno isti dezen i materijal, želeći da ga iznenadim nečim značajnim.
Delovao je iznenađeno i, posle nekog vremena, izvinio se zbog svoje ranije reakcije. Cenila sam trud, ali nisam mogla da se otresnem onoga što se dogodilo. Javno me je prozvao pred porodicom i prijateljima zbog trenutka mog uzbuđenja, i to me je ostavilo da se osećam i postiđeno i necenjeno. Nisam imala nameru da mu nešto oduzmem, ali činilo se da, šta god da uradim, hodam po ljusci od jajeta.
Sada je atmosfera u porodici napeta i osećam da neprijatnost i dalje traje. Nisam sigurna kako da se postavim — da li da direktno razgovaram o tome ili da pustim da prođe kako bih izbegla dodatne sukobe. Volim svoju ćerku i želim da budem uključena u život svog unuka, ali ne želim da imam osećaj da moram stalno paziti na svaku svoju reč i postupak. Ne želim da stvorim veću distancu, ali ne želim ni da se osećam izopšteno iz sopstvene porodice. Koji bi bio najbolji način da nastavim dalje?
Iskreno,
Johana
The post Moj zet je prešao granicu u javnosti — i osetio ukus kajanja appeared first on Zdravlje priroda.