U današnjem članku govori se o teškoj i bolnoj ispovesti jedne majke koja živi život u senci zavisnosti svog sina. To nije priča o izboru, već o svakodnevnom preživljavanju između straha, nade i očaja.
- Majka otvoreno priznaje da ne zatvara oči pred onim što se dešava – svaki put kada sinu daje novac, zna da on odlazi pravo u ruke onih koji mu prodaju drogu, odnosno samu smrt. Ipak, kada ne da novac, pred njom stoji još strašnija mogućnost: da njen sin bude prebijen, ubijen ili da skonča u bolnim krizama koje mu razdiru telo i dušu. Tako, zarobljena između dve bezizlazne opcije, ona bira ono što smatra manjim zlom – daje mu novac, ne iz podrške poroku, već iz očajničkog straha da ga ne izgubi zauvek.
Seća se trenutaka kada je pokušala da kaže „ne“. Jednom je to dovelo do nasilja – sin je u svom bezumlju krenuo da davi rođenog oca. Tada je shvatila da nema izlaza, da joj je jedina šansa da preživi, i ona i njen sin, upravo to da mu da ono što traži. Strah je postao jači od svakog razuma.
Ipak, u retkim trenucima kada se njen sin smiri posle uzete doze, ume da pokaže nežnost, da je zagrli i razgovara s njom kao nekada. Ti kratki trenuci su lažna uteha. Ona se tada pretvara da je sve normalno, da je on opet onaj mali dečak kog je nekada poznavala. Ali čim droga nestane, pred njom stoji potpuno druga osoba – nasilna, mračna, opasna. Njegove oči više ne prepoznaje, jer tamo ne vidi ništa osim praznine i besa.
Mnogo puta pokušala je da ga spasi. Štedela je novac za klinike, vodila ga u crkvu, molila ga da ode negde daleko i započne novi život. Ponekad bi otišao, izdržao nekoliko dana, ali bi se brzo vratio na staro. Nije imao volju da se bori. Klinike su ga odbacivale jer nije želeo da sarađuje. Svaki njegov povratak značio je za nju još veću bol, još dublje umaranje, još više slomljenosti.
- Seća se i kako je sve počelo. Njen sin je bio dete – pametan, veseo i nasmejan. U komšiluku su bili stariji momci, samozvani „frajeri“, kojima je bilo zabavno da detetu daju dim marihuane. Smejali su se njegovim reakcijama, a on je, želeći da bude deo ekipe, osećao ponos. Dok su oni stali na travi i alkoholu, on je nastavio dalje, tragajući za sve jačim opijatima. Na tom putu stigao je do najgorih otrova koji su mu uništili život.
- Njegov otac nije mogao da podnese tu patnju. Otišao je i napustio porodicu. Polovina rodbine se odrekla i nje i sina, dok se ostatak jednostavno udaljio, bez reči. Majka je ostala potpuno sama, noseći teret majke zavisnika. Kada prolazi ulicom, oseća poglede. Ljudi znaju, šapuću, okreću glavu – neki iz sažaljenja, drugi iz prezira. Taj pečat nosi svakodnevno, kao neizbrisivu oznaku.
Ona nastavlja da živi dan po dan, moleći Boga da njen sin poživi još bar malo. Ne zna koliko dugo će moći ovako, niti da li svojim postupanjem pomaže ili ga zapravo gura dublje u propast. Ali zna jedno – to je njeno dete. I koliko god je bolelo, ona ne zna da ga pusti da umre.
Priča ove majke ogoljava stvarnost života sa zavisnikom. Njena svakodnevica nije obojena luksuzom izbora, već stalnim balansiranjem između beznađa i trenutaka lažne nade. Ona je svedok kako se droga ne uništava samo onoga ko je koristi, već razara celu porodicu, komadić po komadić. Gubitak muža, osude okoline, gubitak poverenja rodbine – sve je to cena koju je platila zbog bolesti svog sina.
Njena ljubav je i dalje tu, ali je ta ljubav postala izvor bola, jer je vezana za dete koje više ne prepoznaje. Čak i u trenucima kada ga grli, zna da se iza tog privremenog osmeha krije senka koja će se ubrzo vratiti. Ona živi u začaranom krugu – nada se da će se pojaviti spas, ali ga istovremeno ne vidi.
- Kroz njenu priču ogleda se i šira slika problema zavisnosti u društvu. Droga ne bira, ne gleda na godine, na inteligenciju, na potencijal. Ona ulazi u život neprimetno, često kroz igru, druženje, kroz ono što deca doživljavaju kao zabavu. A onda ostavlja tragove koje je nemoguće obrisati.
Ova majka ostaje simbol patnje, ali i istrajnosti. Njena borba nije herojska u klasičnom smislu, već je tiha, gotovo nevidljiva. To je borba svake majke koja gubi dete, ali ga i dalje drži za ruku, verujući da će negde, ispod slojeva bola, i dalje pronaći ono dete koje je rodila.
I dok priča završava njenim rečima da ne zna koliko još može, čitalac shvata svu težinu njenog života. To nije samo priča o jednom zavisniku, već o tome kako majčinska ljubav može biti i blagoslov i prokletstvo – dovoljno jaka da traje, ali i dovoljno bolna da uništava.