Sećanje na trenutak kada je otac otišao iz našeg života i dalje je urezano u meni, iako je prošlo mnogo godina. Imao sam svega devet godina, ali dan kada je spakovao svoje stvari i otišao zauvek promenio je sve. Bio sam dete sa osmehom na licu, ali taj osmeh je skrivao strah i nesigurnost. Čak i tada sam mogao da osetim da se nešto važno dešava, jer majčine oči više nisu sijale, a njen smeh je nestao. Niko mi nije rekao istinu, ali u tišini sam razumeo da tata ne planira da se vrati.
- Odrastanje bez njega bilo je put kroz tamu. Moja majka je postala stub naše male porodice, podnosila je i materijalni i emotivni teret sama. Videti je kako se bori da obezbedi krov nad glavom i hranu na stolu, a pritom zadrži osmeh za mene, ostavilo je dubok trag. Ipak, koliko god da se trudila, nije mogla da popuni prazninu koju je ostavio. Kao dete, nisam imao s kim da učim da vozim bicikl, da razgovaram o sportu ili da imam osećaj da postoji neko ko stoji iza mene kao zaštitnik.
Mnogo puta sam se pitao zašto je otišao. Šta je moglo biti toliko teško da nije mogao da ostane? Ta pitanja su me pratila kroz detinjstvo, a kasnije i kroz mladost. Kada bih gledao svoje drugove i njihove očeve na sportskim terenima ili u školskim dvoranama, osetio bih ljubomoru i tugu. Nisam umeo da je iskažem, ali ona je postojala i oblikovala moje detinjstvo.
- Nedostatak očeve prisutnosti stvorio je nevidljive rane koje sam dugo nosio. Bio sam svestan da mama daje sve od sebe, ali čak ni njena beskrajna ljubav nije mogla da zameni sigurnost koju pruža otac. Bilo je trenutaka kada sam se osećao napušteno, kao da nemam nikoga kome mogu da se potpuno oslonim.
Tokom godina, taj osećaj se pretvorio u unutrašnju borbu. U tinejdžerskim danima često sam osećao da mi nedostaje oslonac, osoba kojoj bih mogao da se poverim o onome što me muči. Mama je bila tu, ali to nije bilo isto. Tada sam počeo da učim važnu lekciju – da neki odgovori moraju da se pronađu u nama samima. Naučio sam da gradim unutrašnju snagu, da se oslonim na sopstvenu odlučnost i da sam sebi postanem podrška.
- Vremenom sam naučio i da prihvatim taj gubitak. Shvatio sam da odluka mog oca nije moja krivica i da moj život ne sme da se definiše napuštanjem. Umesto toga, usmerio sam se na ono što mogu da kontrolišem – svoje misli, svoje izbore i način na koji želim da živim. Naučio sam da tražim ravnotežu, da gradim emocionalnu stabilnost i da u svemu tražim smisao.
Odrastanje bez oca bilo je bolno iskustvo, ali me naučilo da budem samostalan i da se borim. Nisam imao primer za svaku situaciju, ali sam kroz pokušaje i greške pronašao svoj put. Postao sam svestan da ne moram imati sve odgovore odmah i da snaga dolazi iz spremnosti da se suočimo s izazovima, ma koliko teški bili.
Danas, kada se osvrnem unazad, ne vidim sebe kao žrtvu. Naprotiv, taj gubitak mi je pokazao koliko je važno voleti sebe i ceniti ljude koji ostaju uz nas. Naučio sam da ne dozvolim da prošlost definiše moju budućnost, već da je prihvatim kao deo priče iz koje crpim snagu. Iako oca nije bilo, deo njega ipak živi u meni – u onome što sam postigao, u vrednostima koje sam izgradio i u upornosti kojom koračam napred.
- Odrastanje bez jednog roditelja uči nas da su gubici, koliko god bolni, i dalje naši učitelji. Oni nas teraju da pronađemo snagu tamo gde mislimo da je nema, da vrednujemo ljubav i podršku koju dobijamo od drugih i da razumemo koliko je važno oprostiti, čak i kada ne razumemo sve razloge. Moj otac je otišao, ali ja sam nastavio da rastem, da volim i da gradim život u kojem sam pronašao m