Milan Stanković nekadašnji pop pevač prepoznatljiv po energičnim nastupima i ekscentričnom stilu, iznenada je nestao sa muzičke scene na kojoj je stekao veliku popularnost.
Njegovo pojavljivanje u takmičenju „Zvezde Granda“ donelo mu je gotovo trenutnu slavu. Publika je zavolela njegov autentičan glas, a Saša Popović mu je pružio snažnu podršku i otvorio put ka uspehu. Pesme su mu osvajale top-liste, a karijera je rasla velikom brzinom. Upravo kada se našao na samom vrhu, doneo je odluku koja je sve iznenadila – povukao se iz sveta muzike.
Sam Milan je kasnije otkrio da je presudan uticaj imala njegova majka. Ona mu je savetovala da napravi pauzu i „sačuva dušu“ u vremenu kada je estrada postala preplavljena hiperprodukcijom. Taj savet mu je pomogao da shvati kako je sloboda važnija od slave i da umetnik mora da se odmori ako želi da stvara nešto sa pravim smislom. Milan je priznao da mu je bilo važnije da sačuva sebe nego da po svaku cenu ostane prisutan na sceni.
Njegov život nije bio nimalo lak. Detinjstvo mu je obeležila tragedija. Kada je imao svega pet meseci, otac mu je završio u zatvoru zbog ubistva čoveka sa kojim je radio. Tamo je, pod nerazjašnjenim okolnostima, i izgubio život. Zvanično je rečeno da je pao sa skele, ali Milan nikada nije poverovao u tu verziju, već je bio uveren da je reč o krvnoj osveti. Oca se nije ni sećao, jer ga je viđao samo kroz posete zatvoru. Za njega, taj čovek nikada nije bio otac u punom smislu, već neka daleka figura koju je povremeno sreo.
- Poseban bol zadali su mu trenuci kada je slučajno pronašao pisma koja je otac slao iz zatvora. Između redova tih pisama mogao je da oseti čas očaj, čas optimizam, i to je u njemu probudilo snažnu tugu, jer je znao da povratka nema. Bez oca je rastao uz majku koja se požrtvovano borila za njega i njegovu sestru, radeći razne poslove – od trafike, peglanja, pa do čišćenja stanova. Često je bila prinuđena da pozajmljuje novac, ali nikada nije posustala u želji da deci obezbedi koliko-toliko normalan život.
Milan je priznao da je zbog toga dugo imao osećaj inferiornosti. U društvu bi ga pogađalo sažaljenja kada bi spomenuo da nema oca, a ta rana pratila ga je godinama. Osim toga, iskusio je i vršnjačko nasilje. Trpeo je vređanja, poniženja, cepanje ranca i izopštavanje iz društva. U tom periodu se često povlačio u svoju sobu i nalazio utehu u maštanju o sceni i muzici. To je bio njegov beg i način da preživi. Kasnije je isticao da je od dobrih ocena u školi mnogo važnije da čovek ostane dobar i da zaštiti slabije, jer zna koliko zlostavljanje može da povredi.
Kada se povukao sa estrade, mnoge je iznenadila vest da se Milan okreće duhovnosti i da razmišlja o životu u manastiru. Priče su govorile da želi da postane iskušenik u manastiru Podmaine u Crnoj Gori. Iako se ta informacija pokazala netačnom u tom smislu da nije imao nameru da se zamonaši, istina je da je provodio mnogo vremena u manastiru. Za njega je to bilo mesto na kome je mogao da pronađe unutrašnji mir, neku vrstu „duhovne banje“.
Ljudi iz manastira su potvrdili da je Milan redovan posetilac i da se trudio da pronađe sebe kroz veru. Posebno se ugledao na igumana Rafaila, koji je svojim životom i rečima pomagao mnogima da pronađu odgovore na nedoumice. Prema rečima monaha, Milan nije imao monaške pretenzije, ali je iskreno želeo da postane pravi hrišćanin. To su smatrali vrednim i hrabrim potezom, jer duhovni život traži trud i posvećenost, posebno kada dolazi iz sveta koji se oslanja na popularnost i prolaznu slavu.
Sam proces duhovnog preobražaja za Milana bio je dug i složen. To nije značilo da je odustao od umetnosti, već da je tražio način da pronađe ravnotežu između onoga što voli i onoga što mu donosi mir. Njegova potreba da se povuče iz medijske vreve i pritisaka pokazala je da je spreman da bira tišinu umesto buke i da izabere veru kao oslonac.
Milan Stanković tako je postao primer čoveka koji se usudio da napravi zaokret, uprkos očekivanjima javnosti. Od momka koji je proslavljen zbog svoje muzike i neobičnog stila, pretvorio se u osobu koja traga za smislom, za sobom i za Bogom. Njegova priča podseća da slava ne garantuje sreću i da su porodica, vera i mir u duši vrednosti koje traju mnogo duže od aplauza i reflektora.