– Da li je to gospođa Fleming?Ernestina se namrštila. Ovako kasno očekivala je da čuje glas svog supruga a ne ženski, samouvereni glas koji joj se nimalo nije dopao.
– Da, ja sam Ernestina Fleming – izgovorila je polako. – A ko ste vi?
– Ja sam Glorija Ficpatrik – odgovorila je žena nadmeno. – Treba što pre da razgovaram s vama. Najbolje odmah, ako ste slobodni. Radi se o vašem mužu.
– Šta se dogodilo? Da li je on dobro? Da li je doživeo saobraćajnu nesreću?
– Ne, s njim je sve u redu – suvo odgovori Glorija. – Želim da razgovaram s vama pre nego što se on vrati.
– Ništa vas ne razumem – uzdahnu Ernestina. – Zašto želite da razgovarate sa mnom?
– Hoćete li da se nađemo u vašem ili u mom stanu? – nastavila je Glorija ignorišući Ernestinino pitanje. – Ne verujem da biste voleli da nas Tod zatekne u vašoj kući kada se vrati, ali ako želite…
– U redu, dolazim – Ernestina je na brzinu zapisala adresu koju joj je žena izdiktirala pa je bez pozdrava spustila slušalicu.
Mada se sve u njoj bunilo, znala je šta će večeras čuti. Čudila se sebi zašto nije iznenađena. Duboko je uzdahnula i, na putu prema vratima, uzela svežanj ključeva i jaknu.
Otvorila je garažu, sela za volan i – prvi put je zaboravila da zatvori vrata garaže.
Dvadesetak minuta kasnije zaustavila se ispred zgrade i izašla je iz automobila.
