Kad je 1991. izbio rat Mira Furlan je dobila otkaz u Kazalištu jer nije htjela odustati od glume u Beogradu. U domovini je optuživana da je na strani Srbije praktički je javno linčovana u javnoj kampanji punoj kleveta.
Sudbina umetnika često je isprepletana sa burnim istorijskim okolnostima, a život poznate glumice Mire — čije se ime ne pominje direktno u tekstu, ali je jasno da se radi o osobi sa dubokim korenima u bivšoj Jugoslaviji — pruža upečatljiv primer kako lične tragedije mogu proisteći iz društveno-političkih lomova. Ono što je za nekoga domovina, za drugoga može postati poprište bola i odbacivanja. Upravo to se desilo ženi koja je izgubila svoj stan u Zagrebu, nasledstvo svoje bake, i time simbolično ostala bez temelja sopstvene prošlosti i pripadnosti.
- Oduzimanje stana nije bio jedini udarac — ubrzo je počela da dobija preteće poruke, jasne signale da je više nije želela njena sredina. Hrvatska, zemlja u kojoj je živela i stvarala, prestala je da bude njen dom. Ali ni Srbija, gde je mogla potražiti utočište, nije joj pružila sigurnost ni osećaj pripadnosti. Stoga je donela tešku, ali spasonosnu odluku: da spakuje osnovne stvari i napusti Balkan.
U novembru 1991. godine, Mira kreće na daleki put, odabravši Njujork kao svoju novu destinaciju. Tamo će provesti narednih 11 godina, u tišini i unutrašnjoj borbi, daleko od reflektora i slave na koju je nekada bila navikla. Njeni dani u Americi nisu bili obasjani slavom — radila je kao konobarica, snalazeći se kako je znala i umela, sve kako bi opstala.
Ipak, umetnost joj nikada nije bila strana ni u izgnanstvu. U Njujorku se bavila muzikom, pokušavajući da pronađe sebe i izrazi ono što reči nisu mogle. Imala je i jednu ulogu u televizijskoj seriji, što je za nju bio povratak malom delu onog starog sveta iz kojeg je bila odsečena.U tekstu je posebno upečatljivo jedno sećanje koje Mira evocira iz 1985. godine, kada je prvi put kročila u Ameriku. Tog dana, šetajući kroz Tower Records na Times Squareu, razgledala je ploče i sanjala o tome kako bi bilo lepo imati dovoljno novca da ih sve kupi. Bio je to jedan od onih trenutaka kada stvarnost i snovi kratko koketiraju.
- U toj prodavnici ploča, prišao joj je mladi prodavac, i sam muzičar i filmski entuzijasta, koji je bio znatiželjan odakle dolazi. Kada mu je rekla „Jugoslavija“, njegov odgovor ju je potpuno iznenadio. Umesto standardnih komentara poput „Tito, Yugoslavia“ ili čak geografske zablude poput „je l’ to u Africi?“, ovaj Amerikanac je rekao nešto sasvim neočekivano.„Vi dolazite iz zemlje u kojoj živi moja najdraža glumica.“Zatečena tim rečima, pitala ga je ko je u pitanju. Njegov odgovor bio je izrečen sa sigurnošću i osmehom:„Milena Dravić“.
Bio je to trenutak u kojem je Mira shvatila koliko daleko dopire moć umetnosti. Mladić ne samo da je znao ko je Milena, već je i njeno ime izgovorio pravilno, sa poštovanjem i trudom.Prema njegovim rečima, Milena je imala jedinstvenu kombinaciju osobina koje je teško pronaći kod glumica:duhovitost.I sve to iskazano jednostavno, ali sa dubokim uvažavanjem:
„Ona je oba — i duhovita i seksi.“Ova priča svedoči o više slojeva života u progonstvu — gubitak doma, identiteta, sigurnosti, ali i pronalaženje sebe u nepoznatom svetu. Mira je, kao mnogi umetnici iz bivše Jugoslavije, bila zarobljena između frontova, u vremenu kada se nacija lomila, a ljudi gubili sve ono što su smatrali svojim.
Ipak, kroz sve teškoće, umetnost je ostala njen oslonac. Priča o susretu sa nepoznatim Amerikancem koji voli Milenu Dravić otkriva koliko autentična umetnost može nadživeti političke granice i ratne bure. Mira, iako sama pogođena događajima, kroz tu anegdotu prepoznaje da su njezini koreni i dalje živi — u tuđim sećanjima, u muzici, u filmu, u emocijama.U svetu u kojem je sve više podela, priče poput ove nas podsećaju na univerzalnost emocije i snagu umetnosti da spoji ono što politika razdvaja.