U današnjem članku govori se o ljubavi koja prevazilazi granice vremena, predrasuda i osuda, o odnosu između Miloša Šobajića, poznatog srpskog slikara, i Maje Iskjerdo, kubanske arhitektkinje.
- Njihova priča nije obična, već ona koja ostavlja trag, jer pokazuje da istinska povezanost ne prestaje ni onda kada fizičko prisustvo nestane. Njihov odnos bio je obeležen razlikom u godinama, nerazumevanjem okoline i teškim životnim okolnostima, ali je opstao i ostao zapisan kao dokaz snage ljubavi.
Maja je imala 29 godina kada je sudbina spojila njene korake sa Miloševim. U tom periodu prolazila je kroz težak porodični trenutak jer joj je otac iznenada oboleo. Prekinula je svoj doktorat i vratila se u Beograd. Na nagovor majke odlazi na novoosnovani fakultet umetnosti, gde susreće profesora sa dugom kosom vezanom šnalom, ne znajući da stoji pred jednim od najpoznatijih slikara svog vremena. Taj prvi susret, iako tada samo poznanstvo, kasnije će postati temelj ljubavi koja je obeležila njen život.
U tom trenutku Miloš je još bio u braku. Njegova osećanja prema Maji pojavila su se tek nakon smrti supruge Lotos. Iako je u početku odbijala da prihvati tu emociju, jer je razlika od 32 godine bila ogromna prepreka, kasnije je shvatila da srce ne bira ni vreme ni okolnosti. Tek u svojim četrdesetim godinama dozvolila je sebi da ga vidi u drugačijem svetlu, ne samo kao profesora i mentora, već kao muškarca i životnog saputnika.
Najveći otpor dolazio je iz njene porodice, posebno od oca, koji nikako nije mogao da prihvati činjenicu da je njegova ćerka u vezi sa čovekom njegovog godišta. Bojao se da ona neće imati priliku da postane majka, da će ostati sama i povređena kada on ode. Ipak, ljubav između Maje i Miloša sazrela je onda kada su oboje najmanje očekivali. Na putovanjima, u zajedničkim trenucima daleko od Beograda, uspeli su da pronađu prostor gde su mogli da budu svoji, oslobođeni tuđih pogleda.
- Njihove najlepše uspomene vezane su za boravak u Grčkoj, gde su, u jednom simboličnom obredu, doživeli svoje prvo „venčanje“. Maštali su o drugim ceremonijama – u Amazoniji, među plemenom Ašeninka odakle potiče Majin deda, i u manastiru Visoki Dečani. Ipak, pandemija je poremetila sve njihove planove, pa želja da se pred Bogom i ljudima zavetuju ostaje neostvarena.
- Sudbina je donela težak udarac u martu 2021. godine kada su oboje oboleli od koronavirusa. Hospitalizovani u bolnici „Dragiša Mišović“, verovali su da će uskoro izaći. Dok je Maja pokušavala da se izbori da ga vidi, stigla je strašna vest da je Miloš priključen na respirator. Taj trenutak obeležio je njen život zauvek. Ostala je bez muža, ljubavnika, prijatelja i saputnika u isto vreme. „Nikada ga više nisam videla svesnog“, rekla je kasnije, noseći u sebi neizrecivu tugu.
Njihova veza često je bila predmet osuda. Ljudi su komentarisali razliku u godinama, neobičnost njihove priče, ali njih dvoje nisu se obazirali. Maja je govorila da svako od nas prolazi kroz trenutke osude i razapinjanja, da bismo na kraju doživeli svoje „vaskrsenje“. Upravo ta snaga da se bore protiv sveta činila ih je posebnim.
Nakon njegove smrti, Maja je dve godine provela u introspektivnom bolu, preispitujući se da li će ikada moći da pronađe ljubav sličnu onoj koju je imala sa Milošem. No, vremenom je shvatila da ljubav ne prestaje smrću. „Ako je zatvorim u sebi, ona će nestati. Mora da teče dalje, kroz mene i kroz moj život“, priznala je. Tako je naučila da čuva Miloša kroz uspomene, umetnost i sve ono što je ostavio iza sebe.
Njihova priča pokazuje da prava ljubav nadilazi društvene norme, razlike i osude. Miloš joj je posvetio svoje poslednje radove, slike i reči, koje i danas žive u njenom domu. To je postalo njeno utočište i način da nastavi dalje, sa svešću da on nikada u potpunosti nije otišao. Ljubav, u njenom najčistijem obliku, ostaje urezana kao večni podsjetnik da smrt može da razdvoji tela, ali ne i duše.
Na kraju, ono što iza njih ostaje nije samo priča o paru koji je prkosio normama, već i snažna poruka o univerzalnosti ljubavi. Njihova povezanost i dalje traje, jer ljubav živi onoliko dugo koliko joj mi sami dozvolimo da traje. To je sećanje koje ne bledi i poruka svima nama – da prava osećanja ne zavise od mišljenja drugih, godina, bolesti ni smrti.