Milan Spaček je nekada bio običan čovek sa porodicom, kućom i poslom, ali je njegov život potpuno promenjen. Preko noći je izgubio sve, a najveća bol koja ga pogađa danas jeste što mu je sin jedinac smešten u hraniteljsku porodicu i što odbija da ga vidi. Njegova priča o životu na ulici, koja je počela 4. decembra 2017. godine, otkriva duboke slojeve ljudskog života, borbe i snalažljivosti u najtežim okolnostima.
Porodični kolaps i pad u beskućništvo
Milan je rođen i odrastao u Beogradu, u porodici koja mu je bila bliska sve do trenutka kada je sve izjednuo poslom i zapostavio odnose. Sestre, braća i svi oni koji su mu bili bliski na kraju su ga isključili iz svog života. Iako je imao dom na Zelenom vencu, nakon izbacivanja iz svoje kuće postao je beskućnik, i to sa 51. godinom. Njegov život, koji je nekada bio ispunjen radom i obavezama, odjednom je postao neizvestan, a najviše ga pogađa što nije mogao da obezbedi stabilnost za svog sina.
“Postao sam beskućnik sa stopostotnom fizičkom sposobnošću za rad,” pričao je Milan, dodajući da je bio građevinski radnik koji je mogao da radi čak 16 sati dnevno. Međutim, ulica je brzo „pojela“ i njegovu energiju, te je shvatio da više nije u stanju da bude produktivan, ni za sebe, ni za druge.
Život u beskućništvu: borba za preživljavanje
Život na ulici Milan je pokušao da učini koliko-toliko podnošljivim. On je spavao gde god je mogao – u podrumima, vešernicama, haustorima, ili čak napuštenim industrijskim objektima. Njegova glavna preokupacija bila je svakodnevna borba za hranu i prenoćište. „Nisam imao problem da uđem u muzej i gledam slike koje nisam razumeo, ali bio sam tu da se zagrejem“, sećao se Milan, objašnjavajući kako je često tražio topla mesta, kao što je bio Umetnički paviljon “Cvijeta Zuzorić”, gde su mu omogućavali mirno gledanje izložbi u zamenu za toplo okruženje.
Zima i hladnoća nisu mu bile jedine prepreke. Milan je morao da se snalazi u situacijama kada nije imao osnovne higijenske uslove. Na primer, kada je trebalo da ode na razgovor za posao, a nije se mogao okupati jer nije imao pristup tuširanju. „Gledao sam da uvek budem koliko-toliko uredan,“ rekao je, govoreći o tome kako je preživljavao sa minimalnim sredstvima.
Hranu je često dobijao od Centra za socijalni rad, ali je imao i trikove kako da uštedi. „Kada sam imao novac, znao sam da idem u pekaru pred zatvaranje, da kupim pecivo po sniženoj ceni,“ objašnjavao je Milan.
Stil života beskućnika
Nakon nekoliko godina života na ulici, Milan je priznao da više nije smatrao sebe beskućnikom. „Posle dve godine, ovo je postao moj stil života.“ Osećao je da je izgubio sve što je znao o normalnom životu i počeo je da uči od drugih beskućnika. Ipak, kako je rekao, da nije imao problema sa zdravljem, možda nikada ne bi otišao u dom za stara lica, ali je boleština bila presudna. Milan je pretrpeo ozbiljan zdravstveni udarac i prošao kroz dve operacije, uključujući dvostruki bajpas, i bio je četiri sata u veštačkoj komi.
„Da sam ranije prihvatio dom, ne bih bio bolestan,“ ističe Milan, koji se sada nalazi u domu za stara lica na Karaburmi u Beogradu, gde živi nakon svih tih godina borbe.
Birokratske prepreke i upornost
Iako je bio radno sposoban, Milan je nailazio na brojne prepreke da bi dobio novčanu socijalnu pomoć. Da bi imao pravo na socijalnu pomoć, morao je biti prijavljen na biro, ali to je bilo teško jer su mu svakodnevni problemi sa hranom i smeštajem oduzimali svu pažnju. „Ne možeš da se zaposliš ako ti je glavno pitanje šta ćeš jesti i gde ćeš spavati,“ rekao je.
Ipak, Milan nije odustajao. Tražio je besplatnu pravnu pomoć, angažovao advokate koji su mu pomagali u rešavanju administrativnih problema. Na kraju, Milan je uspeo da se smesti u dom za stara lica, a proces nije bio lak. Kroz mnogo problema i pravnih peripetija, ali i uz pomoć ljudi koji su mu bili spremni pomoći, Milan je našao novo stanište. „Ako ćutiš i ne znaš ništa, nećeš dobiti ništa.“
Beskućništvo kao društveni problem
Milanova priča ukazuje na duboke društvene probleme. Kako je istakla istraživačica Milana Ljubičić sa Instituta za sociološka istraživanja u Beogradu, beskućništvo se često smatra problemom pojedinca, a ne društva. Po njenom mišljenju, „U zemljama neoliberalnog kapitalizma beskućništvo raste,“ i često je tretirano kao nešto što je samo rezultat lične nesreće, a ne sistemskih problema.
Procene govore da u Srbiji postoji oko 20.000 beskućnika, dok samo u Beogradu ta brojka iznosi 5.000, a svaka četvrta osoba je mlađa od 14 godina. Iako postoje pokušaji da se broj beskućnika reguliše i prati, realnost je mnogo složenija.
Zaključak
Milan Spaček je prošao kroz težak period života, ali njegova priča je svedočanstvo o snazi volje, borbi i otpornosti u najtežim okolnostima. Njegova iskustva sa beskućništvom podsećaju nas na važnost društvene podrške i sistemskih promena u rešavanju ovog problema. Beskućnici nisu samo pojedinci sa osobnim problemima, već i deo društva kojem je potrebna pomoć, razumevanje i, što je najvažnije, šansa za novi početak.
