– Jesi li već čuo ko ti je novi specijalizant? – upita Dejvid Lukas pošto je ušao u doktorsku sobu. Bio je utorak, kasno po podne.
Ben Blekvud lenjo podiže pogled sa novina koje je čitao.
– Ne. Ceo dan sam pregledao pacijente. Neko koga znamo? Anesteziolog mu uputi sažaljiv pogled.
– Kćerka profesora Vilobija – rekao je. – Mislio sam da će ti to možda ulepšati dan – dodao je, videvši snužden izraz lica svog kolege.
Ben baci novine na sto.
– Znači, tatina mala devojčica bi da se oproba u neurohirurgiji? – upitao je sarkastično.
– Čini se da je tako – odgovori Dejvid, sipajući sebi kafu. – Preporučujem ti da se obuzdaš, Bene. Znam da ti se profesor ne dopada, ali njegova jedinica je na specijalizaciji i tvoja obaveza je da se i prema njoj ophodiš kao prema bilo kom drugom specijalizantu.
Ben ustade i uverljivo se osmehnu svom saradniku.
– Dobro me poznaješ, Davo, i znaš da se uvek trudim da budem maksimalno profesionalan – rekao je, gurajući stolicu pod sto. – Zašto bi ovaj put bilo drugačije? Mala je sigurno niska i zdepasta i nosi tegle, poput svog pompeznog, razmetljivog oca.
Dejvid se okrenu od aparata za kafu i zagonetno se nasmeši.
– Mora da je onda povukla na majku – rekao je. – Čuo sam da je poprilično zanosna.
