U današnjem članku donosi se potresna priča o porodici Mačković, koja je godinama preživljavala u nečovečnim uslovima, u kući bez prozora, bez vode, bez struje bez ičega što se može nazvati osnovnim uslovima za život.
Šestoro dece, od kojih je troje sa posebnim potrebama, živelo je svakodnevicu punu bola, hladnoće i tišine. Ta deca nisu govorila. Nisu mogla da iskažu ni kada ih nešto boli. Najstarije među njima, Marija i Silvija, nosile su teret ne samo siromaštva, već i prezira okoline. Ismevane, odbacivane i zlostavljane, ove devojčice su bile žrtve okrutnog sveta, samo zato što nisu bile “po meri” onih koji su ih vređali.
- Humanitarka Tamara Misirlić bila je ta koja je unela svetlost u njihov mrak. Kroz svoju organizaciju, Tamara je počela da pomaže porodici, a u opisu video-snimka koji je objavila, otkrila je zastrašujuću realnost kroz koju ova deca prolaze. Njene reči ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Govorila je o životu koji liči više na preživljavanje, o svakodnevici punoj bola i tišine, o deci koja ne govore i koja su potpuno nemoćna da izraze ono što ih muči.
Među svima, najpotresniji su bili iskreni i bolni ispovesti male Marije. Njene reči, koje je Tamara prenela, kidaju dušu na komade. Kroz suze i drhtav glas, Marija je pričala o danima u školi, danima kada je osećala da je nevidljiva, nepoželjna, sama.
“Odbacivali su me stalno, nisu hteli da se druže sa mnom. Kad smo bili na odmoru, uvek sam sedela sama na klupi i loše sam se osećala”, ispričala je ova devojčica. Nema dublje tuge od one koja dolazi iz dečjeg srca koje samo želi pripadnost, prijateljstvo, osmeh.
Posebno ju je bolelo što nije mogla da učestvuje u stvarima koje su joj značile, kao što je igranje košarke. Marija je želela da bude deo igre, da trči s ostalima, da se raduje pobedi ili razočara porazom – da bude dete među decom. Ali čak i tada je bila odbačena.
- “Šetala sam po košarkaškom terenu i oni su meni stalno govorili da se pomerim, da mogu da igraju košarku. A ja sam htela da igram sa njima. Ali oni uopšte nisu hteli. Morala bih barem da imam nekoliko drugara i drugarica”, ispričala je dok su joj suze tekle niz obraze.
Njene reči ne oslikavaju samo tugu zbog neprihvaćenosti, već i duboku čežnju za normalnim detinjstvom. Život koji vodi ne ostavlja prostor za bezbrižnost. Ona, kao i njena braća i sestre, spava u kući bez prozora. Vetar ulazi kroz napukle zidove, a hladnoća postaje svakodnevna pratilja. Ipak, i u takvim uslovima, deca pomažu svojoj majci. Zahvalni su joj na svemu, jer znaju da se bori za njih.
Jedna od malih, ali vrlo značajnih želja koje imaju jeste mogućnost da pogledaju nešto na televiziji. Kao i druga deca. Kao i svi njihovi vršnjaci koji maštaju uz crtane filmove, serije i emisije. Ali čak i to im je uskraćeno.”Nekako bi voleli da gledamo TV, ali ne možemo zbog struje”, tiho je rekla Marija, kao da joj je teško da izgovori koliko im je jednostavnih stvari nedostajalo.
Kada legne uveče, Marija ne sanja o igračkama ni o putovanjima. Njene misli su mnogo ozbiljnije od onih koje bi dete trebalo da ima. Ona mašta o tome da jednog dana završi zanat i da može da pomogne svojoj porodici. Da zaradi dovoljno da kupi prozore. Da obezbedi grejanje. Da omogući svojim sestrama i braći život dostojan čoveka. Njena želja nije luksuz – to je vapaj za dostojanstvom.
Priča porodice Mačković nije samo hronika siromaštva. To je ogledalo društva koje prečesto okreće glavu od onih najugroženijih. To je priča o deci koja uče da trpe, ćute i pate još pre nego što nauče da pišu. Zahvaljujući Tamarinoj humanitarnoj organizaciji, njihova sudbina počinje da se menja, ali borba nije gotova. Ova priča nas podseća da ne moraš biti bogat da bi nekome promenio život. Potrebno je samo imati srce.