Italijanske oči

Norma i Džilijen zgledaše se sa osmehom. Komentar je bio nepotreban. Unutrašnjost restorana ih je oduševila. Zidovi su bili beli i neravni, imitirajući kamen mediteranskih gradova. Svetlost koja je dopirala odozgo bila je blaga i imala neku zlatastu boju» istu kao i svetiljke koje su osvetljavale fontanu u sredini restorana. Čovek je dobijao utisak da sedi u hladu nekog zida blizu mora, dok se popodnevno sunce odbljeskuje na talasićima bistre tirkizne vode. Utisku je doprinosio i diskretni miris lavande. – Fantastično! – uzviknu Norma. – Hvala ti na ovoj ideji. Ovo je tako različito od piće i hamburgera. Ručak, račići sa…