Prepričavanje članka: Rodni obrasci i imovina: Kako se žene u Srbiji odriču svojih prava
Žene u Srbiji, odrastajući u patrijarhalnim porodicama, često usvajaju društvene norme koje podrazumevaju da imovina pripada muškarcima. U mnogim porodicama, posebno onima sa dugom tradicijom, ovo nije nešto što se dovodi u pitanje. Običaj je da se imovina vodi na muške članove porodice, dok se ženama savetuje da se odreknu svojih prava, smatrajući to prirodnim. Ovaj obrazac se prenosi s generacije na generaciju, pa je za mnoge žene gotovo nemoguće da se usprotive tim normama. No, vreme prolazi i dolazi trenutak kada se ta tradicija dovodi u pitanje, kada se pojavljuje pitanje: „Zašto bi to i dalje moralo biti tako?“
Život u patrijarhalnom sistemu
U porodici kojoj pripada autorka članka, svi članovi su živeli pod normama koje nalažu da muškarci budu nosioci imovine, dok su žene bile isključene iz tih prava. Autorka opisuje kako je njen otac bio “glava kuće”, a pre njega je to bio njen deda. U toj porodici nije bilo mesta za žene koje bi se bavile imovinskim pitanjima ili koje bi se borile za svoja prava. Na primer, mama autorke odrasla je u verovanju da imovina pripada isključivo muškarcima i da žene nemaju pravo da traže bilo kakve koristi od nje. Čak i kada bi im deca postavljala pitanje o tome, reakcija je bila šok i neverica, kao da se spominjanje takvih stvari smatra gotovo grehom.
Nažalost, u takvom okruženju, žene su jednostavno prihvatale svoje “mesto” u društvu. Često su bile učene da je odricanje od imovine u korist muškaraca potpuno prirodno, a nijedna žena nije smela da postavi pitanje ovog patrijarhalnog poretka. Na primer, majka autorke je, uprkos tome što je imala vlastitu imovinu, stan koji je kupila zahvaljujući vlastitom radu, prepisala na svog muža. Odluka nije bila rezultat spoljnog pritiska, niti je bilo nužno da joj neko to predloži. To je jednostavno bio sistem vrednosti u kojem su žene uverene da je to jedini ispravan način.
Podaci o rodnoj nejednakosti u Srbiji
Podaci koje pruža Zavod za statistiku pokazuju da žene u Srbiji poseduju samo svaku četvrtu nepokretnost, dok veliki broj njih imovinu nasleđuje tek kao udovice. Ovo je naročito izraženo među ženama koje su izgubile muževe u mladosti, a njihova deca nisu mogla da preuzmu imovinu. Rodna analiza pokazuje da se čak 43,2% žena odriče svog dela nasledstva u korist muških članova porodice, dok je broj muškaraca koji to čine minimalan — svega 0,5%. Ova rodna nejednakost je još izraženija u ruralnim sredinama, gde 84% žena nemaju nikakvu imovinu i nikada neće biti upisane u Katastru nepokretnosti.
Jelena Ružić, predsednica Ženskog udruženja Kolubarskog okruga, izjavila je da će mnoge žene u Srbiji proći kroz život, a da se njihov ime nikada neće pojaviti kao vlasnici bilo kakve imovine. U okviru svojih aktivnosti, ovo udruženje sprovodi kampanju „Koliki je moj deo“, koja je podržana od strane UN Women Srbija. Cilj ove kampanje je podizanje svesti o nepravednoj raspodeli nasledstva između muškaraca i žena, te promovisanje pravde i ravnopravnosti u ovom kontekstu.
Razlozi za odricanje od imovine
Postoji nekoliko ključnih razloga zbog kojih žene u Srbiji često odlučuju da prepišu imovinu na muške članove porodice. Jelena Ružić izdvaja tri najvažnija faktora:
- Žene često veruju da će muškarci lakše završiti administrativne poslove vezane za imovinu.
- Imovina podrazumeva plaćanje poreza, a žene često nemaju dovoljno novca da bi same upravljale tim troškovima, pa im to prepuštaju muževima.
- Duboko ukorenjeni rodni obrasci koji nalažu da muškarac treba da bude vlasnik imovine, što žene ne dovode u pitanje.
Jedan od primerâ iz prakse pokazuje ženu koja je učestvovala u izgradnji kuće, međutim, kuća je formalno bila upisana na njegovu majku. Kada je došlo do razvoda, žena je ostala bez prava na imovinu, jer nije imala dovoljno dokaza da je ona učestvovala u finansiranju i gradnji kuće. Ovaj proces dokazivanja bio je dug i mukotrpan, a žene se često povlače zbog straha od pretnji ili negativnih posledica.
Zaključak: Kako promeniti postojeće norme
Na kraju, autorka razmišlja o svom sopstvenom nasleđu i mogućnosti da se ne odrekne imovine u korist svog brata, kao što su to činile žene u njenoj porodici do sada. Iako oseća srama i krivicu zbog tog nesvesnog preispitivanja tradicije, postavlja sebi pitanje: „Zašto bi to morao biti uvek isti obrazac?“ Iako je duboko ukorenjeno verovanje da se žene ne bore za svoja prava, autorka smatra da neko mora početi da menja sistem. Promene se mogu desiti samo ako postoji volja da se postavi pitanje onoga što je do sada smatrano „normalnim“, jer ravnopravnost ne može da se postigne ako se ne odustane od starih obrazaca.
Ovaj članak je jasan poziv na razmišljanje o tome kako se rodna nejednakost mora prevazići, a imovina mora biti prepoznata kao pravo koje se ne sme oduzeti samo zbog rodnih normi.