Malo ko zna da iza poznatog imena Relje Popovića stoji priča o njegovoj majci, ženi koja je bila legenda svog vremena. Njena priča je bila priča o ljubavi koja je trajala do poslednjeg dana, o ljubavi prema čovjeku koji je važio za jednog od najvećih šmekera
Zoja Begoli, čuvena prva solistkinja Narodnog pozorišta u Beogradu, zauzima posebno mesto u istoriji naše umetnosti, ostavljajući dubok i neizbrisiv trag na baletskoj sceni. Njen talenat, posvećenost i ljubav prema umetnosti učinili su je jedinstvenom i nezaboravnom. Slovila je za jednu od najvećih dama, čije su izuzetne baletske izvedbe i nevjerojatna lepota očaravali publiku širom bivše Jugoslavije. Bez umetnosti, život nije mogao da zamisli, a njena briljantna karijera nije stala ni nakon što je odlučila da se povuče sa scene.
- Kasnije je nastavila svoju strastvenu vezu sa baletom, ali iz druge pozicije – kao repetitor, gde je nesebično prenosila svoje znanje i iskustvo na nove generacije umetnika. Malo ko zna, međutim, da je njen naslednik, koji je ponosno nastavio umetnički trag porodice, upravo Relja Popović – popularni reper koji je od svoje majke nasledio ne samo talenat za umetnost, već i za scenski pokret, muziku i glumu.
Relja je imao privilegiju da bude dete žene koja je posvetila život umetnosti i čije je ime bilo sinonim za kvalitet i posvećenost. Rođena 19. januara 1949. godine u Beogradu, Zoja Begoli od malih nogu je pokazivala izuzetne talente. Godine 1965. završila je baletsku školu “Lujo Davičo” kao jedna od najboljih učenica, da bi potom nastavila svoje usavršavanje u Lenjingradu, u čuvenoj Akademiji “A.J. Vaganova”. Kao stipendistkinja Narodnog pozorišta, vratila se 1967. godine u Beograd, gde je svoju profesionalnu karijeru nastavila kao solistkinja i balerina. Njena predanost i ljubav prema baletu omogućili su joj da ostane u Narodnom pozorištu do kraja svoje igračke i pedagoške karijere.
Zoja je bila mnogo više od balerine. Pored toga što je bila divna umetnica, bila je i izuzetna pedagoginja. Njeno ime je povezano sa brojnim generacijama baletana koje je učila, i to ne samo u Narodnom pozorištu, već i u Baletskoj školi “Lujo Davičo” i na BK Akademiji, gde je predavala na odseku za igru i glumu. Njen rad u Akademiji “Vaganova” u Lenjingradu, gde je bila izabrana kao jedina strankinja koja je igrala u čuvenim predstavama na sceni “Marinskog teatra”, predstavljao je kulminaciju njenog međunarodnog priznanja. Njene uloge na sceni bile su legendarne – od Olimpije u “Hofmanovoj priči”, Svanilde u “Kopeliji”, Mirte u “Žizeli”, Solveig u “Per Gintu”, do Kiti Ščerbacke u “Ani Karenjini”. Igrajući ulogu Polovecke devojke u “Knezu Igoru” i brojna druga impozantna dela, Zoja je ostavila neizbrisiv trag na sceni, i to ne samo u Beogradu, već i na svetskim pozornicama.
Izvan scenskog života, Zoja je bila posvećena i svojoj porodici. Brak sa Srđanom Popovićem, sportskim novinarom, izrodio je dva sina – Relju i Mišu. Nažalost, Srđan je preminuo kada je Relja imao samo dve godine, što je bilo veliko emotivno opterećenje za mladu balerinu i njenu porodicu. Relja, koji je bio vrlo mlad kada je izgubio oca, danas se seća svog detinjstva i tuge koju je nosio, priznajući da je to rana koju nosi ceo život. Iako nije imao mogućnosti kao druga deca, njegova majka se trudila da mu obezbedi sve što je mogla, a Relja je obećao da će jednog dana uspeti da stvori finansijsku stabilnost kako bi obezbedio bolji život za sebe i svoju majku.
Zoja je kasnije uplovila u brak sa poznatim glumcem, scenaristom i pedagodom Farukom Begolijem, s kojim je provela 18 godina. Iako je njihov brak na kraju doživeo krah, ljubav koju su gajili jedno prema drugome bila je snažna, a činjenica da je Zoja nakon razlaza zadržala Begolijevo prezime govori o tome koliko je ta ljubav bila duboka. Faruk je bio jedan od najcenjenijih glumaca tog vremena, poznat po svojim ulogama u filmovima i na pozorišnoj sceni. O njegovoj velikoj ljubavi prema Zoji svedoči i činjenica da je, iako su se razišli, ostao njen prijatelj do kraja života. Faruk je bio ponosan na ljubav koju su delili i često se prisećao tih divnih trenutaka koje su proveli zajedno.
Relja Popović je, uprkos mnogim izazovima, izrastao u uspešnog umetnika i svetski poznatog repera, ali nikada nije zaboravio svoju majku i sve što je učinila za njegovu porodicu. Bio je posebno zahvalan Zoji za ljubav i podršku koju je pružila tokom teških godina, iako nisu imali mnogo novca. Iz njegove perspektive, ljubav koju je osećao u svojoj porodici bila je najvrednija stvar. Često je govorio o tome kako su mu nedostajale stvari koje su imali drugi, ali da je ljubav u njegovoj porodici bila ono što je imalo najviše vrednosti.
Iako su prošle godine, sećanje na Zoju Begoli i njen trag na sceni i u porodici nastavlja da živi kroz njenog sina, Relju, koji ponosno nosi njen umetnički duh. Zoja je bila žena koja je ostavila ne samo umetnički, već i emotivni pečat na sve koji su je poznavali, a njena priča ostaje inspiracija za mnoge generacije koje dolaze.