– Napolju je čovek, koji želi da razgovara s kraljicom Loanom.
Princeza Beatrisa podigla je pogled s knjige mršteći se.
Većina zaposlenih u palati znala je da ona ne voli da joj smetaju kad je u biblioteci. Skinula je naočare i protrljala oči.
– Razumem. A zašto taj čovek misli da može banuti nenajavljen i još očekivati da ga kraljica primi?
– Predstavio se kao Romeo di Mado, američki biznismen. Kaže da je došao da… nade „Izgubljenu ljubavnicu“.
Beatrisa je skočila na noge, zateturala se i sačekala je da soba prestane da se vrti oko nje.
– Da li je sve u redu, princezo? – zabrinuto je upitala Lana.
– Dobro sam. Znači, rekao je da traži sliku „Izgubljena ljubavnica”?
– Ništa ne znam o tome.
– Ali ja znam – odgovorila je Beatrisa. – Bar mislim da znam ponešto o njoj… jedino ne znam postoji li.
Nikad nije zamolila baku za konkretan odgovor, jer je stara dama bila veoma rezervisana kad se pričalo o toj slici.
Zapravo, Beatrisa nije verovala da je njena baka svojevremeno obnažena pozirala nekom slikaru.
A ipak.., potajno se oduvek pitala… Lana je zatresla glavom.
– Izvinite, princezo, najvažnija je informacija postoji li ta slika.
– Nikad je nisam videla.
Beatrisa se zabrinula da će njenu baku uznemiriti strančeva poseta. Želela je da razume sve što je u vezi s njenom porodicom, da sve analizira i da popravi ono što se popraviti može. Ali kad je reč o proterivanju njene porodice s ostrva Sent Kler na Acenu, jedini materijal bile su priče.
– Šta da kažem našem posetiocu, princezo?
Beatrisa je u prvi mah pomislila da ga otpremi informacijom da njena baka i ona nisu kod kuće, ali Amerikanac je spomenuo „Izgubljenu ljubavnicu” i u njoj se probudila radoznalost. Htela je da čuje šta on zna o tajanstvenoj i skandaloznoj slici.
I morala je da sazna kakvu igru igra taj stranac. Možda je prevarant, koji namerava da profitira iz razgovora sa starom kraljicom. U tom slučaju, imaće posla sa njom, a njenu baku neće videti.
– Nećemo uznemiravati kraljicu, ona trenutno pije čaj u salonu. ja ću razgovarati s njim • odlučila je Beatrisa žureći prema vratima. Tek kad je osetila meki tepih pod bosim nogama, shvatila je da nije prikladno odevena.
Beatrisa je u javnosti bez problema igrala ulogu princeze, satima se smešeći, ali po povratku na ovo ostrvo, koje je njen dom, presvlačila se u komotnu odeću, nije se šminkala i bila je samo Beatrisa. Na javnim nastupima koristila je sočiva, ali više je volela naočare. Pošto nije planirala da oduševi stranca, nije se presvukla. Želela je da ga se resi što pre.
Nezvani gost je stajao u predvorju, jedan pogled bio je dovoljan Beatrisi da zaključi da on nije neko ko će čekati pred vratima.
I bio je… savršen! Širokih ramena, mišićavih prsa, dugih, snažnih nogu u pantalonama krojenim po meri, a na nogama je, naravno, imao ručno pravljene cipele.
Stopostotno savršenstvo!
Samo usne na tom licu nisu bile savršene i zato je delovao… senzibilno.
Beatrisa je zatreptala pokušavajući da se pribere.
– Dobar dan – rekla je strože nego što je nameravala. – Kako da vam pomognem?
Odmerio ju je od glave do pete ne pokazujući zainteresovanost
– Želim da razgovaram s kraljicom Loanom o „Izgubljenoj ljubavnici”.
