Ljubica Petrović bila je žena kao nijedna druga. Živjela je skromno, u staroj kući na periferiji grada, tiho i neugledno, ali ogromnog srca.
Razrada
Ljubica je svakog jutra prolazila kroz isti rutinski tok. Početak dana započinjala je kupovinom hleba i jogurta u maloj pekari, a potom se upućivala ka pijaci da prodaje domaće sapune koje je pravila prema starim receptima svoje pokojne majke. Na tom putu, stalno je nailazila na isti prizor. Ispred crkve Svetog Save, dečak star možda desetak godina, sedi na stepeništu, u prevelikoj jakni, sa rukom koju je tiho pružao. Nije govorio, niti je išao od osobe do osobe sa molbama. Samo je bio tu, sa pogledom koji je govorio više o njegovoj svakodnevnici nego bilo koja reč odraslih.
Ljubica nikada nije prošla pored njega a da mu nije ostavila 100 dinara. U njenoj glavi, to nije bio prosjak, već dečak koji je, možda prerano, postao deo sveta koji nije bio spreman da ga primi. “Za doručak, dušo”, često je govorila, a dečak bi samo klimnuo glavom i tiho se zahvalio, iako nijednom nije tražio ništa više.
Ova tiha razmena, 100 dinara, pogled i blagi osmeh koji je bio gotovo neprimetan, postali su deo njenog života. Svi su dani prolazili, ali ništa se nije menjalo – dok jednog dana nije došao trenutak koji će sve promeniti.
Preokret u životu
Decembar je donio nevaznu promenu u Ljubičin život. Njen muž, Radomir, s kojim je provela više od trideset godina, iznenada je preminuo od srčanog udara. Ova velika tuga ostavila je Ljubicu samu, bez partnera i uz samo tišinu u kući koja je nekada bila ispunjena smehom i razgovorima. U danima koji su usledili, Ljubica je prestala da ide na pijacu, nije više pravila sapune, niti je prolazila pored crkve.
Međutim, sedam dana nakon sahrane, iznenada je neko pokucao na njena vrata. Kada je otvorila, pred njom je stajao isti onaj dečak – sada u čistoj jakni, sa šalom oko vrata i torbom u ruci. Pogledao ju je ozbiljno, gotovo odraslo, i pružio joj torbu, govoreći: „Za vas.“
U torbi su se nalazili cveće, sveži poljski cvetovi, čokolada, i cedulja koja je glasila:
„Ne znam kako da vam se zahvalim. Hvala što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim da ja budem čovek prema vama. Nisam zaboravio. I neću. Vaš Marko.“
Ljubica nije mogla da zadrži suze koje su krenule niz njeno lice. Taj dečak, koji nije govorio, sada je progovorio više nego ikada pre. Dala mu je čaj, pustila ga u svoju kuću i tog dana je po prvi put, nakon muževe smrti, osetila da nije potpuno sama.
Obnavljanje nade i zahvalnosti
Marko je tada bio u domu za nezbrinutu decu, išao je u školu, a neki dobri ljudi su mu pomogli da započne bolji život. Ali nije zaboravio Ljubicu. Iako je bio previše mlad da shvati pravu snagu zahvalnosti, Marko je imao dušu koja je prepoznavala dobrotu. Iz tog trenutka, postao je deo njenog života – dolazio je vikendom, pomagao joj u dvorištu, slušao njene priče i donosio osmeh u kuću koja je bila ispunjena tišinom.
Zaključak
Godinu dana kasnije, Ljubica je odlučila da napiše svoj testament. U njemu je sve što je imala – svoju staru kuću, dvorište i radionicu – ostavila Marku. „Ovo je dete koje me nije zaboravilo. Dok su drugi okretali glavu, on je došao i podsetio me šta znači ljudskost. I to se ne zaboravlja“, rekla je svom komšiji, tiho, ali s ponosom.
Ova priča nas podseća na snagu malih dobrih dela. Ponekad, čin ljubaznosti i pažnje može promeniti ne samo život onoga kome je upućen, već i onoga koji ga pruža. Ljubica i Marko su dokaz da dobrota nije merena novcem, već srčanim postupcima, i da prava zahvalnost uvek pronađe svoj put.