U današnjem članku donosi se priča o jednoj tihom snagom ispunjenoj ženi, čije ime je Ljubica, koja je svoj život utkala u odanost, rad i beskrajnu tišinu bola. Njena svakodnevica ne broji glamur, već korake između kuhinje, njive i bolničkog kreveta.
Nije tražila luksuz, ni priznanja, samo da je poštuju, da je vide kao ženu koja je dala sve. I dok svet hvali jake žene, retko ko vidi one koje ćute — a upravo je u toj tišini Ljubica bila najglasnija.Sa svojih 58 godina, iza sebe ima decenije nevidljivog rada — kuvanje, čišćenje, brigu o drugima, trpljenje i ćutanje koje grize iznutra.
- Njen muž, Rade, razboleo se pre tri godine — moždani udar ga je prikovao za krevet, oduzeo mu pokret, govor i dostojanstvo. Ljubica od tada nije samo supruga, već i bolničarka, hraniteljka, njegovateljica i rame za plakanje. Nije se pitala da li može, jednostavno je ostala. Jer je tako naučena — da se ne odlazi kad je najteže.
Sve to vreme, dok ga je kupala, hranila i menjala pelene, nije tražila ni pohvalu, ni pomoć. Samo je nosila teret života na svojim leđima, verujući da makar ima ono najbitnije — poštovanje čoveka kojem je sve pružila. Ali život je često ironičan baš prema onima koji najmanje zaslužuju udarce. Sve se preokrenulo jednim susretom, jednim pogledom koji je nosio više značenja nego hiljadu reči.
Jednog dana, dok je primala lekove koje je donela žena iz apoteke, Ljubica je čula nešto što je zapalilo iskru sumnje. Žena joj je rekla da je poznaje, da zna da je dobra, ali i da je poznavala njenog muža „nekad“. Njen pogled nije mogao da sakrije sve. Ispostaviće se da je Rade imao drugu ženu, u Jagodini, s kojom je održavao tajnu vezu godinama. I to baš u vreme kad je Ljubica radila dve smene, štedela na sebi da bi kupila njegove lekove, dok je vodila decu u školu i večerala hleb sa mašću da bi uštedela dinar više.
- Sumnja je izjedala danima, dok konačno nije nazvala njegovog bivšeg kolegu, čoveka poznatog po poštenju. On joj je sve potvrdio. Rekao je: „Imao je. I nije krio. Hteo je da ode, ali nije imao razlog. Uvek je govorio: ‘Kako da ostavim ženu koja mi je sve dala, a nikad ništa nije tražila nazad?’“
U tom trenutku nešto se slomilo u njoj. Ne zbog prevare, već zbog izdaje poverenja. Jer ona nije tražila mnogo. Nije ni ljubav zahtevala, samo istinu, poštovanje, minimum uzvraćenosti. Umesto toga, dobila je godine laži. I sad, kad ga gleda kako nepokretan leži, svima bi bilo jasno ako bi otišla. Imala bi puno pravo da okrene leđa.
Ali nije. Jer Ljubica nije kao on. Ona je žena koju su učili da najpre bude čovek. Da stoji uz nekog i kad je najteže, jer se tako gradi dostojanstvo. I baš zato, ne ostaje iz ljubavi — jer ljubav je umrla onog dana kad je čula istinu. Sada ostaje iz poštovanja, iz osećaja dužnosti, iz one tihe snage koja ne traži osvetu, već mir.
I to je ono što čini razliku. Ljubica ne traži pravdu u osveti, jer zna da kazna dolazi sama, život je neumoljiv sudija. Rade sada leži nemoćan, zavisan od žene koju je izdao, i to je kazna koju Ljubica nije morala ni da izgovori. Ali ono što više nikada neće dati — jeste sebe. Onu istu Ljubicu koja je verovala, nadala se i ćutala dok je nosila ceo svet na plećima. Ona više ne postoji.
Ostala je samo tiha senka žene koja je znala sve — da voli, da prašta, da trpi. I da ode — dok još sedi pored. Jer kad nestane ljubav, ni blizina više ništa ne znači. Ostaje samo odgovornost, koja nije težak teret kad dolazi iz srca koje zna ko je. A Ljubica zna. I to je njena tiha, ali nepokolebljiva pobeda.