Ljubav na Mauricijusu

Kad je telefon zazvonio, gledala je crvenim markerom obeležene stavke na spisku svega što je želela da radi sada kad je najzad slobodna: upisaće se u umetničku školu; putovaće; stvoriće nezaboravno umetničko delo; nokte na nogama nalakiraće u purpunocrveno; strasno će voditi ljubav…
Namrštila se i izbrisala je reč strasno. Voditi ljubav sasvim je dovoljno, zar ne, a strast se podrazumeva. Potom je to prepravila u: doživeti avanturu, jer je romantičnije zvučalo. Pomislila je na svoj ideal: visokog, tamnokosog i privlačnog muškarca, koji će je tretirati kao dragocenost, poklanjaće joj cveće i donositi doručak u krevet…
Meri je, doduše, izlazila s momcima, ali nijedan od njih nije bio visok, tamnokos i atraktivan. Duboko je uzdahnula i svom spisku dodala odrednicu „odmor“.
Nažalost, nije sebi mogla da priušti odmor pre nego što proda kuću. Gotovo ćela njena ušteđevina otišla je na prijavu za umetničku školu na Menhetnu.
Dvesta pedeset dolara na sat, tri dana… šest hiljada dolara, bez poreza i odbitaka. Da, umela je da računa.
Pokušao je da me kupi, pomislila je besno. Pa sad, ni to nije loše… do određene granice.